Glumac Branislav Trifunović (25), poreklom iz Kruševca, studirao je glumu na Novosadskoj akademiji u klasi profesora Petra Banićevića. Brat je poznatog glumca Sergeja. Letos je igrao glavnu ulogu u prvom crnogorskom filmu “Pogled sa Ajfelovog tornja” reditelja Nikole Vukčevića, a trenutno snima film Ljubiše Samardžića “Banatska priča”.

Branislav Trifunović: Lepše zvuči kada kažem da sam igrao u prvom crnogorskom filmu u 21. veku. Ova ljubavna drama sa komičnim elementima je nastala po romanu “Zagrepčanka” Branislava Glumca. Film “Pogled sa Ajfelovog tornja” je priča o dvoje ljudi koji potiču iz različitih staleža i koji zbog toga nailaze na svakojake prepreke. Tumačim lik, vajara, koji je iz siromašne porodice i koji bezuspešno pokušava da se upiše na brojne akademije. Koleginica Marija Vicković igra kćerku uspešnog podgoričkog lekara. Osim nas dvoje, u filmu igraju Svetozar Cvetković, Irfan Mensur, Varija Đukić, Petar Božović, a specijalni gost je bio Darko Rundek, koji je tumačio lik psihologa.

Kako si sarađivao sa Rundekom?

Branislav Trifunović: On je završio pozorišnu režiju i čovek je iz naše branše. Snimio je nekoliko filmova, a trenutno igra u pozorišnom komadu “Mara Sad” koji je režirala Lenka Udovički. On je zanimljiva ličnost za koju je dovoljno samo da se pojavi i da ga gluma ponese.

Trenutno snimaš i “Banatsku priču”. Krenulo ti je ove godine?

Branislav Trifunović: Jeste, Bogu hvala. Snimam film, ali ne bih pričao puno o njemu. Pored mene u “Banatskoj priči” glume i Milica Milša, Rada Đurićin, Predrag Ejdus, Svetozar Cvetković, Marija Karan, Kalina Kovačević, Milena Dravić, Radmila Živković... Snimamo u okolini Vršca, a ja igram glavnog junaka Savu.

Šta više voliš - pozorište ili film?

Branislav Trifunović: Imao sam, pre nekoliko godina, malo televizijskog iskustva. Ne bih pravio neku preteranu razliku, jer zastupam mišljenje da ukoliko je glumac dobar, nije važno da li igra na sceni ili pred kamerama.

Branislav i Marija Vickoviæ, partnerka iz filma “Pogled sa Ajfelovog tornja”

Tvoje prvo filmsko iskustvo je bilo u Švajcarskoj?

Branislav Trifunović: Da, 2000. godine sam snimao u produkciji švajcarske televizije i prošle godine je taj film proglašen za najbolje ostvarenje u Švajcarskoj. Zove se “Dragan i Madlajna”, a režirao ga je Kaspar Kasić.

Kako se osećaš kada te upoređuju sa bratom?

Branislav Trifunović: To je neminovno. Bez diskusije, Sergej je to što jeste. Kada se pojavim, obično nas gledaju dvostruko i jednostavno moraju da nas porede. Nekada mi je to smetalo, posebno pre pet godina, kada sam počinjao da se bavim ovom profesijom, ali vremenom sam navikao i sada se na to ne obazirem. Nas dvojica smo dva različita sveta, imamo različite energije, imamo i sličnosti, ali u suštini, obojica smo jedinstveni. Ne smeta ni on meni, a ni ja njemu.

Kako reaguješ na natpise u novinama da vas dvojica ne razgovarate i da je stariji brat ljubomoran na tvoju karijeru?

Branislav Trifunović: Ma, to su natpisi u novinama koje se kupuju na trafici, a nisu novine. Glupo mi je i da komentarišem takve nebuloze.

Da li si se opredelio za glumu iz porodičnih razloga (otac i brat su takođe glumci)?

Branislav Trifunović: Glumim od osme godine. U pozorištu, gde je igrao moj otac, bio je potreban mali dečak, pa su se setili mene. U početku to i nisam ozbiljno shvatao. Imao sam sopstveni bend “Tako nekako” u kome sam pevao, a obožavao sam i utakmice “Zvezde”. Radio sam i na radio stanici, gde sam vodio emisiju.

Jesi li do sada imao zajednički projekat sa tatom i bratom?

Branislav Trifunović: Do pre dve godine igrao sam sa ocem u užičkim predstavama, a sa Sergejem pre 13 godina u komadu “Obilić”. Voleo bih da se ponovo okupimo oko nekog projekta. Bilo bi vrlo zanimljivo da zaigramo sa ocem i da pokažemo da zajedno nastupaju “dva brata koja ne pričaju”.(Smeh)

Ti si bez problema pristao na razgovor, dok je tvoj brat skoro nedostupan za medije. Hoćeš li se promeniti kada ti “popularnost udari u glavu”?

Branislav Trifunović: Jeste, ali mislim da je Sergej to uradio sa razlogom. Koliko god da smo potrebni jedni drugima, u jednom trenutku dolazi do zasićenja i publika jednostavno nema ništa novo da čuje o glumcu. Mislim da ću se i ja “pokvariti”, ali to nije ništa loše, jer smatram da čovek treba da bude taktičan i da izneveliše kada ne treba, a kada treba da se pojavi u medijima.

Kada si se opredelio za “glumačke vode”, šta ti je brat savetovao?

Branislav Trifunović: Branio mi je da upišem Akademiju sa 17 godina i tek sada shvatam da je bio u pravu, jer sam bio premlad. Inače, on je čovek od koga mogu da dobijem rešenje za sve moje glumačke probleme i znam da neću pogrešiti ako ga poslušam.

Kakav si privatno?

Branislav Trifunović: Volim mir i kadgod mogu izolujem se i odem kod kuma i prijatelja koji ima kuću na Zlatiboru. Tamo kuvam, gledam TV i odmaram.

Scena sa snimanja “Ajfelovog tornja” – Branislav i Marija

Kuvaš?

Branislav Trifunović: Sticajem okolnosti sam naučio. Imam jedan porodični specijalitet “Kobasica u pivu”, a pravim i razne kulinarske specijalitete. Kuvanje mi je zaista postala pasija.

Da li si zbog uloge pustio brkove?

Branislav Trifunović: Zbog filma, jer me privatno to ne privlači. Kada snimimo poslednji kadar, uzeću brijač i brkovi će definitivno nestati.

Jesi li zaljubljen?

Branislav Trifunović: Uvek sam zaljubljen. (Smeh)