Kao hadži Zamfir u “Zoni Zamfirovoj”

Kada je davne 1967. godine zakoračio u svet filma kao Džimi Barka u danas kultnom filmu Žike Pavlovića “Kad budem mrtav i beo”, Dragan Nikolić je osvojio svoje mesto u domaćoj kinematografiji. Usledili su Flojd iz “Nacionalne klase”, Opasni Urke u “Poslednjem krugu u Monci”, divlji i neodoljivi Vlah Alija u “Banović Strahinji”, šlager pevač u “Ko to tamo peva”, lucidni prevarant Popaj u “Balkan ekspresu”, hadži Zamfir u “Zoni Zamfirovoj”... Samo je lepi Gaga mogao tako uverljivo da odigra Prleta u “Otpisanima” da skoro uveri naciju da su i takva spadala mogla da učestvuju u ratu. Prekaljeni beogradski šarmer, mangup sa Crvenog krsta, pustolov i boem – kako su za njega umeli da kažu, jedan je od najprisutnijih i najvoljenijih lica sa velikih i malih ekrana, glumac bez koga se domaći film prosto ne može zamisliti. Posle svih ovih godina i tako duge karijere, slava Dragana Nikolića ne jenjava. U čemu je tajna?

Dragan Nikolić: Ne razmišljam o tome i možda je to šifra. Kažu da je lakše napraviti karijeru nego je održati. Nikada nisam radio nešto posebno samo zbog slave. Trudim se da radim svoj posao profesionalno i to je sve. Čini mi se da ovi momci na Zapadu imaju mnogo više posla oko toga nego mi. Mi nemamo mnogo šta da izgubimo, jer nismo nešto mnogo ni stvorili u materjalnom smislu.

I kada igrate i kada govorite o glumi, ostavljate utisak da se vaš život i vaša profesija u potpunosti prepliću?

Sa Lazom Ristovskim u filmu “Bure baruta”

Dragan Nikolić: (Smeh) Tako je to sa mnom. Mada nije to samo slučaj kada je gluma u pitanju. Svaki posao, ako se čovek njime bavi profesionalno i ozbiljno, mora da se prepliće sa životom. I tu uvek neko biva uskraćen. Da li život zbog glume ili gluma zbog života... Ali, sada sam u godinama kada sam uspeo da dosegnem ravnotežu. Dok sam bio mlad glumac i živeo žešće i burnije, bilo je teže. Gluma nije posao koji se odradi i onda ste slobodni. Gluma je veliko parče života.

Bez obzira na brojne uspešno odigrane uloge, čini se da i dalje igrate sa istim žarom?

Dragan Nikolić: Tajna je u tome što sam možda imao sreću da dobijam uloge koje su dobre, prave, zanimljive ili su se barem meni dopadale. Čini mi se da je to i pitanje sreće. Iako nisam mogao mnogo da biram u okolnostima u kojima živimo, tokom cele moje karijere imao sam sreću da to budu uloge koje mi se dopadaju, bez obzira na to da li su glavne ili epizodne. Retko kada sam odbijao ponuđene poslove. Dešavalo se, naravno, i to, ali uglavnom ne zbog uloge, već zbog scenarija ili kompletnog projekta. A što kažete da i dalje igram sa istim žarom, to je posebna vrsta kondicije. Kad treba peške da se popenjem na recimo peti-šesti sprat, umorim se i ne mogu da dišem. Na sceni, međutim, odigram glavnu ulogu, zahtevnu i fizički napornu, a da to i ne osetim. Ponekad se i sam zapitam odakle izvlačim toliku snagu.

Vaše kolege znaju da kažu da je gluma ponižavajući posao. Šta vi kažete na to?

Dragan Nikolić: Ne, nije gluma ponižavajući posao. Ponižavajuće je stanje u kome se nalazimo, uslovi u kojima se radi. Nisu u pitanju samo honorari, objekti ili tehnika... U pitanju je i vreme. Mi snimamo dnevno onoliko koliko se na Zapadu ne snima ni za 10 dana. Mi film završimo za mesec, mesec i po. Film koji se kod nas snima dva meseca smatra se skupim projektom! Sve se ovde još radi pomoću štapa i kanapa. Još smo po uslovima rada na margini. Samo ogromna volja i želja filmskih stvaralaca održava našu kinematografiju i našu pozorišnu scenu. Čini mi se da bez te ogromne volje i želje ne bi bilo ni filmova, ni predstava. I čini mi se da niko zbog toga ne bi previše brinuo...

Sa suprugom Milenom Draviæ u “Zoni Zamfirovoj”

Čini se da mladi glumci već posle prve veće uloge počinju da umišljaju da su zvezde...Kako vi to vidite i da li sebe smatrate zvezdom?

Dragan Nikolić: Teško mi je da govorim o tome jer su mi svi ti mladi glumci veoma dragi i izuzetno ih volim. U principu to nema toliko veze sa poslom. To je nešto što zavisi od samog čoveka. Smatrati sebe zvezdom ne znači nista. Publika i ljudi oko nas su ti koji nas proizvode u zvezde. Umisliti da si zvezda je gubljenje vremena i nije pametno. Nikada u svojoj karijeri nisam verovao da sam zvezda i zbog toga nikada nisam imao problema. Jer, kad se čovek tako postavi, onda zaista može da očekuje da “padne” i da se njegova zvezda ugasi. A ovako, živis jedan život i čekaš da vidiš šta će sutra da ti donese.

I pored uverenja da su glumački brakovi komplikovani, vi dugo živite sa Milenom Dravić, jednom od naših najuspešnijih glumica. Kako vam to uspeva?

Dragan Nikolić: Mi spadamo medju one pametnije! (Smeh). Veoma smo slične prirode, potičemo iz sličnog porodičnog miljea. Siguran sam da bi na mnoga vaša pitanja i Milena odgovorila isto. Imali smo uspešne karijere i ona i ja, nikada nismo bili sujetni jedno na drugo, tako da naš odnos nikada nije trpeo zbog posla.

Scena iz filma “Lavirint”

U čemu se, onda, razlikujete?

Dragan Nikolić: Milena voli da me natera da pročitam scenario koji joj je ponuđen, što učinim, mada ne preterano rado. Ja sam čitam svoje scenarije i ne tražim od nje da mi na taj način pomaže. Tu se razlikujemo. Ona voli da čuje šta ja mislim, da popričamo o liku, a ja ne. Ja volim da to sagledam. Scenario čitam kao da gledam film i u mašti pravim ono svoje ogledalo pomoću koga gradim lik. Ali zato kad dođe na generalnu probu u pozorište, Milena ume da da vrlo dobru procenu šta bi u određenoj sceni trebalo uraditi, a što je meni možda promaklo, iako dva meseca radim na tome. Naročito kad je komedija u pitanju. Ona ume da smisli dva-tri gega na kojima posle ja dobijam aplauze.