Kompozitor, klavijaturista i aranžer, Vasil Hadžimanov (30), važi za jednog od najperspektivnijih mlađih muzičara. Potiče iz porodice poznatih i priznatih umetnika Senke i Zafira Hadžimanova, a rastao je i uz tetku Biseru Veletanlić. Čini se da jednostavno nije imao izbora, već je "morao" da zaplovi muzičkim vodama. Talenat mu niko nije osporavao, ali se Vasil trudio da nadogradi genetske predispozicije, pa je završio muzički univerzitet "Berkli" u Bostonu i krenuo "putem koji se teže ide". Vođen ljubavlju prema džezu, već nekoliko godina pokušava da ga približi domaćoj publici. Nedavno je objavio drugi album pod nazivom "Kafanki" gde je uspešno sjedinio džez i etno muziku.

Da li si muzikom koju stvaraš pokušao da izgradiš sopstveni stil etnodžeziste?

Vasil Hadžimanov: Ta reč za mene predstavlja svojevrsni pleonazam, jer džez nije ništa jedinstveno, komplikovano i akademski složeno, niti je naša etnomuzika "seljačka". Jednostavno na studijama postoji samo predmet "etnomuzikologija", a etnomuzike nema. Zbog toga se i čini da smo napravili novi pravac. Međutim, moj bend i ja smo stvorili muzičku celinu, koja može da funkcioniše svuda u svetu.

Od maja, kada si objavio novi CD, do sada, nisi imao vremena za predah...

Vasil Hadžimanov: Tačno je. Poprilično sam se umorio od brojnih nastupa i neprekidnih putovanja, kako po Srbiji i Crnoj Gori, tako i van granice naše zemlje. Bio sam i u Australiji i jedva sam čekao 10-ak slobodnih dana da sa suprugom i kćerkom skoknem do Ade Bojane, našeg omiljenog letovališta na Crnogorskom primorju. Tu sam napunio baterije, jer me već za nekoliko dana očekuje turneja po Makedoniji.

Da li si od malih nogu znao da ti je muzika buduća profesija i da ćeš imati sopstveni bend sa kojim ćeš steći popularnost?

Vasil Hadžimanov: I jesam i nisam. Naime, već kao srednjoškolac bio sam siguran da će mi note predstavljati budući poziv, ali što se tiče vođstva, tačnije "petlje" da stanem sa bendom pred publikom, nisam mogao ni da zamislim. To je došlo sa godinama i drago mi je što je tako.

S obzirom na to da potičeš iz porodice muzičara, planiraš li da napraviš i neki familijarni nastup?

Vasil Hadžimanov: Dok sam bio mlađi, često sam na koncertima pratio Senku i Zafira. Sada, pošto se mama povukla iz muzičkih voda i samo ponekad nastupi sa ocem za svoju dušu, obavezno se tu nađem i ja. Što se tiče tetke Bisere i tate Zafira, sa njima redovno nastupam, ukoliko imam slobodnog vremena. Ipak, na prvom mestu mi je "Vasil Hadžimanov bend".

Koliko je teško mladom muzičaru da se probije i opstane u muzičkim vodama?

Vasil Hadžimanov: Čovek mora da bude zadovoljan onim što ima kada se bavi ovakvom muzikom, kao što činim ja. Nekako se snalazim i zbog toga mi je izuzetno drago što sam uspeo da objavim i drugi CD i što sam u kratkom vremenskom intervalu stekao popriličan broj poklonika moje muzike, posebno među mladima. Naravno da tu podjednako dolaze i neka nezadovoljstva, pa i zamerke, ali ne pripadam onima koji se neprekidno žale. Srećom, svi u bendu smo veoma vredni i trudimo se da pružimo najbolje od sebe. Na taj način činimo pozitivan pomak u životu, a to je već velika stvar.

Tvoja supruga Nataša ti je i menadžer. Koliko je slušaš privatno i poslovno?

Vasil Hadžimanov: S profesionalne strane moram da je slušam, jer bi to činio i da je neko drugi na njenom mestu, a što se tiče privatnog slaganja, kod nas se poslovna i ta druga strana života uzajamno nadopunjuju. Zajedno smo i u kući i van nje. To se do sada pokazalo dobitnom kombinacijom.

Vaša kći Marta ima tri i po godine. Da li i ona pokazuje interesovanje za muziku?

Vasil Hadžimanov: S obzirom na to da je već počela da ispoljava svoje ja, primetili smo da prati ritam i pokazuje tendenciju ka muzici. Nema nekih omiljenih izvođača, niti grupa, ali kada joj se neka pesma dopadne, ume tačno da je otpeva. Da li će u budućcnosti pokazati interesovanje za tu umetnost, vreme će odlučiti. Važno je da je niko neće prisiljavati, već će imati potpunu slobodu izbora.