Folk pevač Bora Drljača ovih dana ponovo ulazi u studio kako bi snimio50 i neki album. Njegov estradni staž je zagazio u petu deceniju, ali se pevač još nije umorio. Kako gruba računica kaže, od kada je na estradi, prodato je oko pet miliona njegovih ploča i kaseta! Rođen je u Donjoj Suvaji pod Grmečom, 29. avgusta l941. godine. Zemljaci, ponosni na njega, zovu ga legendom. Gotovo da nema žbuna, drveta i ćoška u njegovom rodnom kraju koji nije opevao. Malo ko nije čuo za njegove pesme “Nema raja bez rodnoga kraja”, “Mala moja iz Bosanske Krupe”, “Plači, mala, plači, osto sam na Rači” ... Uz osmeh i cigaretu koju pali samo uz kafu, Bora Drljača počinje svoju životnu priču.

Bora Drljača: Ja sam ratno polu-siroče. Imao sam godinu i po dana kada sam izgubio majku Stoju. Nisam je upamtio, nemam njenih slika, ne znam ni kako je izgledala. Moj otac Branko se posle rata ponovo oženio. Siromaštvo je odredilo moj životni put, nateralo me da se borim, pomoglo mi da opstanem i uspem u životu. Jednostavno sam bio predodređen da postanem neko za koga će svi znati. Celog života sam se trudio da ne budem dileja i uspeo sam!

A kako ste uspeli da toliko dugo opstanete na estradi?

Bora Drljača: Uvek sam bio narodski čovek, a ne umišljena zvezda. Najveće zadovoljstvo mi je vazda bilo da se družim sa ljudima. Na pare nikad nisam mislio. Danas su većini onih koji kreću estradnim putem samo one na pameti. Možda mi neko neće verovati, ali u vreme kada sam počinjao, o zaradi nisam razmišljao. Pevao sam za aplauze. Oni su mi bili najveća zarada i duhovna hrana. Ništa lepše nego kad te ljudi vole. To se ne može meriti nikakvim parama, ali mladima je to nemoguće objasniti!

U vreme kada ste počinjali, estrada nije bila leglo poroka. A danas...

Bora Drljaèa iz mlaðih dana

Bora Drljača: Pare su pokvarile sve, pa i estradu... Potrošačko društvo je uvelo nova pravila, sve diktira novac. U moje vreme, najveći doping je bila pesma. Ona je bila moćna, popravljala je raspoloženje, podizala adrenalin, činila čuda. Sad se sve okrenulo. Normalno je postalo nenormalno, nenormalno normalno. Šta se tačno dešava na estradi, ne znam. Znojim se, radim i toliko gledam svoja posla da čak nemam pojma koji je bračni status mnogih kolega i koleginica. Svestan sam da ima svega i svačega, da su mnoge pevačice u stvari takozvana poslovna pratnja, ali baš me briga! Nikada nisam zavirivao u tuđe živote.

Jeste li imali probleme sa neisplaćenim honorarima?

Bora Drljača: Bilo je i toga, mada ne onoliko koliko su imale mnoge kolege. Ako se sa gazdom dogovorim za neki honorar, a posao ne bude onakav kako se očekivalo, normalno je da se honorar smanji... Sećam se, pre nekoliko godina, bio sam na turneji po Švajcarskoj, sa Hankom Paldum i orkestrom “Singidunum”. Kad je došlo vreme za isplatu, menadžer je lepo, po dogovoru, isplatio orkestar, a Hanku i mene je zamolio da se malo strpimo. Kao, novac je tu, ali njegova žena ima nekih zdravstvenih problema, pa mu je novac neophodan. Šta smo mogli... Prošle su godine, a od tog novca ni traga. U međuvremenu smo se videli, popili kaficu, ali pare čovek nije ni spomenuo! Sa njim, sigurno, više nikad neću raditi.

Šta vas je u karijeri najviše bolelo?

Bora Drljača: Boleo me je odnos televizije prema meni. U Srbiji su me uvek gledali kao nekog ko je došao sa strane i ne pamtim kada sam se pojavio u nekoj televizijskoj emisiji. Sa druge strane, u Bosni su smatrali da sam srpski pevač, pa ni na tamošnjoj televiziji za mene nije bilo mesta. Decenijama trpim tu nepravdu, a da se trpam i namećem, kao neke moje kolege, ne umem...

Kako podnosite kritike?

Bora Drljača: Ako su dobronamerne, rado ih saslušam, nema problema. Ako mi neko kaže da ne valja pesma koju pevam, sa tim nemam ništa. Nisam ja pesmu pisao. Bilo bi mi strašno kada bi mi neko rekao da ne znam da pevam ili da nemam glasa. Za sve ove godine, to se nikada nije desilo. I pravo je čudo kako za ovolike godine nisam narodu dosadio. Valjda to znači da vredim. Eto, stalno me zovu negde, ne znam gde ću pre. Za koji dan ću morati da odlučim da li ću prvo na turneju po Kanadi ili na turneju po Australiji!

Hteli ste da postanete i političar?

Bora Drljača: Hteo sam, ali mi pesma nije dala. Znam da bih imao uspeha i ponekad se kajem što nisam krenuo tim putem. Ali, ne zato što mi ovako ne valja ili zato što čeznem za politikom. Kad čujem neke političare kako pričaju sve i svašta, poludim i zaključim da bih ja bio sto puta bolji od njih i da bi ovom jadnom narodu bilo bolje!

Čujem da su vas sinovi razočarali!

Bora Drljača: Jesu. Pokušavam da ih razumem, ali... Hteo sam da oni krenu mojim putem, mogao sam da im pomognem da se snađu na estradi. Jer, ma šta ko pričao, od estrade se lepo može živeti. Proputovao sam ceo svet, lepo zaradio, želeo sam da i oni tako... Samo, oni nisu imali motiv da se bore, da grizu. Zato se divim mom kolegi Bojaniću kako je on vaspitao i usmerio svoje sinove. Svaka mu čast! Moj stariji sin Vladimir je u Parizu završio fakultet, magistrirao je i radi u Beogradu. Mlađi, Branislav, studira kod Karića, na odseku za film i režiju. Stigao je do treće godine...