Proteklih godinu dana, Svetlana Seka Aleksić uživa u svemu onome o čemu je do skora samo sanjala. Tražena je, hvaljena, ogovarana i – lepo plaćena. Peva, krstari Evropom, sa svojim dragim kuje planove za budućnost i osmehuje se bez prekida! Uveliko snima pesme za drugi album, bez trunke treme i sumnji u uspeh onoga što radi. Dok večera lignje na žaru u jednom beogradskom lokalu, počinje da nam priča o tome kako se provela letos, na Azurnoj obali.

Seka Aleksić: Prvi put smo moj dragi i ja bili u Nici. Odseli smo u jednom fantastičnom, ekskluzivnom hotelu i uživali. Ne pamtim gde i kada sam se osećala tako lepo i opušteno kao tamo. Nigde nikog da me prepozna, nigde paparaca, milina jedna. Sve bi bilo savršeno da nismo pokradeni. Jednog dana, dok smo otišli do šanka da naručimo sladoled, neko je maznuo torbicu koju sam ostavila između dve ležaljke. U njoj je bio moj novčanik sa dve hiljade evra i dvesta franaka, dva mobilna telefona, fotoaparat... Tako nas je sladoled koštao – sačuvaj Bože! Prvo sam se iznervirala, a onda zaključila da sigurno mora da postoji nešto zbog čega je to dobro. Mogla sam, recimo, za te pare da kupim sandale, pa da se u njima sapletem i slomim nogu! Nekom se tog dana, baš posrećilo. Garantovano je imao bogat ručak. Neka!

Šta još može da vas iznervira?

Seka Aleksić: Svašta, ali to kratko traje. Nerviraju me neki bezvredni ljudi koji o meni pričaju svašta. Može da me iznervira i neka glupost koju pročitam o sebi. Obično odmah pozovem familiju, da ih umirim, ali kad čujem da se oni tome smeju, smejem se i ja. Ti što se po štampi kače za mene, u stvari samo ponižavaju sebe. Neka ih, kad vole! Svesna sam da je to sastavni deo uspeha. Što da se piše o nekoj tamo Petri Petrić kad sam ja zanimljivija!

Priča se da »gutate« muškarce, da otimate tuđe muževe...

Seka Aleksić: Šta da radim... Uz lepu ženu takve priče idu. To je normalnije nego da se kunem da sam nevinašce i da nikad muškarca nisam pogledala! Piše se i priča svašta, a meni ne preostaje ništa drugo nego da kažem da mi prija glas opasne ženske! Samo, oni koji me dobro poznaju, odlično znaju da nisam onakva kakvom me mediji predstavljaju.

Čula sam da ste se već dva puta udavali, a tek vam je 23. godina...

Seka Aleksić: Udala sam se prvi put u 19. godini. Mladost – ludost! U 20. sam se već razvela. Pre godinu i po dana, srela sam mog sadašnjeg životnog saputnika Zorana Kovačevića. I meni i njemu su govorili da nismo jedno za drugo, ali eto, mi smo i dalje zajedno. Ne razdvajamo se, a planirali smo da se venčamo početkom iduće godine. Prvi put čovek uđe u brak tek da vidi šta je to. Tek drugi put je ono pravo jer tek posle prethodnog iskustva ume da ceni ono što ima. Lepo kaže Marina Živković u jednoj pesmi da se druga žena, to jest drugi muž najviše vole!

Da li je tačno da ste poslednjih meseci žestoko podigli svoju cenu?

Seka Aleksić: Tačno je da sam podigla cenu. Ali, ne onoliko koliko se priča. Zar nije normalno da posle onoga što sam uradila vredim više. To je zakon ponude i potražnje. Nekada sam ja jurila posao, danas posao juri mene. Ako neko želi da me čuje, treba i da plati. Pa ja kad udjem u neku radnju, pa vidim čizme koje mi se sviđaju, uopšte ne pitam koliko koštaju!

Izgleda li estrada onako kako ste je zamišljali?

Seka Aleksić: Ne! U mojim maštanjima, ona je bila sva slatka, prepuna šećera, šlaga, ukrasa, jagodica, blistava, šljašteća... Nije mi trebalo mnogo da shvatim da je u stvari gorka, puna čemera, divljih mačaka i svakakvih vidljivih i nevidljivih opasnosti. Puna je iznenađenja i razočarenja.

Šta vas je najviše razočaralo od kada ste postali poznati?

Seka Aleksić: Neki ljudi! Predstavljaju se kao prijatelji, a u stvari su najveći neprijatelji. Takvih glumaca ima na svakom koraku. Sede sa mnom, jedu i piju, a čim se odmaknu, navale da ogovaraju. Sa njima se lepo dopunjava jedna druga vrsta ljudi – ulizice, uvlakači, koji odmah dojure da prenesu šta »prijatelji« pričaju iza leđa. Muka mi je od takvih. Dođe mi da im u lice kažem da sve znam i da im sručim šta mislim o njima, ali me Zoran u tome uvek spreči. Kaže, neka ih, njima je najveća kazna da nas vide srećne i zadovoljne! U pravu je. Kad nas vide sređene, nasmejane i skockane, hoće da puknu od muke! Više ni ne obraćam pažnju na takve, navikla sam...

Kada ste počeli da pevate?

Seka Aleksić: Davno,davno, još kao klinka u osnovnoj školi. Rođena sam u Zvorniku. Osnovnu školu sam završila u selu Lipolist, poznatom po ružama. Obožavala sam da pevam, ni za šta drugo nisam marila. Ali, moja majka je insistirala da završim nešto, da ne budem »klasična pevaljka« sa osnovnom školom. Pošto sam imala dve drugarice koje su završavale frizerski kurs, rešila sam da i ja to odradim. Tako sam stekla diplomu frizerke. Ponekad isfeniram mamu i to je sve što se tiče mog frizerskog umeća. Kada sam se izborila sa školom, krenula sam da radim sa orkestrom po Bosni. Nadala sam se uspehu. Ipak, ne ovolikom. On je iznenadio sve, a najviše mene!