Ime reditelja “praške škole”, Srđana Karanovića, dobro je poznato među ljubiteljima sedme umetnosti. “Miris poljskog cveća”, “Grlom u jagode”, “Petrijin venac”, “Nešto između”, “Jagode u grlu”, Za sada bez dobrog naslova”, “Društvena igra”, “Virdžina”, samo su neki naslovi flmova i serija za koje je radio i scenarija i režije. Ovih dana se sa nestrpljenjem očekuje beogradska premijera njegovog poslednjeg rediteljsko-scenarističkog ostvarenja “Sjaj u očima”, koji je već videla venecijanska publika u zvaničnom programu festivala, a sredinom septembra biće prikazan i na festivalu u Torontu.

Od poslednjeg film “Virdžina” do najnovijeg “Sjaj u očima” prošlo je punih 12 godina. Zbog čega tako duga pauza?

Srđan Karanović: Tako dugu pauzu sam napravio iz prostog razloga što sam jedino na taj način mogao da iskažem svoj tihi protest protiv ratova, koji su buktali na ovim prostorima. Za to vreme, dosta sam boravio u Americi i Evropi, gde sam predavao i pokušavao da snimim dva filma. Nažalost, nisam uspeo da pronađem finansijere. U međuvremenu, kinematografija se promenila, jer su producenti na sebe preuzeli ovlašćenja šta će se snimati, a reditelji su bili samo prosti realizatori. Međutim, takav pristup gde se neko meša u moj posao i bira scenario, apsolutno je u suprotnosti sa mojim shvatanjima filma. Nisam četiri decenije svog života uzalud proveo u rediteljskoj stolici.

Kako biste žanrovski definisali “Sjaj u očima”?

Srđan Karanović: To je romantično nadrealni film, ako uopšte takav žanr postoji. Prvi put u životu snimio sam ljubavni film, ali sam se trudio da moji junaci, možda kao i ja, u životu beže od politike, ali da je ona, kao i istorija, sa svim svojim smradovima tu negde oko njih i da im neprestano preti. Praviti romantičnu komediju, gde će svi biti dobri, lepi i srećni, bilo bi neumesno u našoj sredini. Zbog toga sam želeo da pokažem svojevrsno blato u kome svi ti ljudi žive, ali i da iz tog blata izvučem neku nadu i poetičnost, pa i dobrotu i pokažem da đavo nije toliko crn, kako izgleda i da ukoliko promenimo ugao posmatranja, možda pronađemo i neku nadu, ako ne za nas, onda za neke druge.

Pored proslavljenih glumačkih imena, u filmu ste glavne uloge dodelili mladim glumcima - Senadu Alihodžiću iz Bosne i Ivani Bolanci iz Hrvatske...

Srđan Karanović: Želeo sam da film bude upamćen po njihovim rolama, tačnije pripremajući projekat, namera mi je bila da film nema skupu scenografiju, spektakularne scene, već da se bazira na glumcima i svežoj i originalnoj glumačkoj podeli. Srećom, naišao sam i na razumevanje kod producenata, pa smo nekoliko meseci pre početka snimanja, krenuli u sistematsko traženje mladih glumaca koji će tumačiti Labuda i Romanu. Imao sam veliku pomoć od kolege reditelja Raše Andrića i njegovih asistenata koji su snimali video kamerom moguće kandidate sa audicija i dnevno mi slali na desetine kaseta. Želja mi je bila da na taj način, ne videvši ih u prirodi, odaberem one prave. Mislim, a i verujem, da sam učinio pravu stvar.

Da li rado gledate filmove i koje?

Srđan Karanović: Niti odlazim u bioskope, niti gledam filmove na televiziji, jer nakon toliko godina profesionalnog rada, teško mogu da se oduševim nekim ostvarenjem, a verujem da je ta blaziranost došla sa godinama. Ponekad presnimim sa TV pokoji film i prikažem ga na predavanjima svojim studentima.