Iako su se u današnjim brakovima sačuvala neka tradicionalna načela, većinu starih narodnih običaja zauvek je prekrila prošlost. To je posebno vidljivo u seoskim domaćinstvima i nekadašnjim porodičnim zadrugama u kojima je živelo nekoliko pokolenja i porodica i u kojima je svako znao svoju ulogu. Mladoženja bi, prema običajima, dovodio nevestu svojoj kući, u brojnu zajednicu, dok su suprotni slučajevi (u kojima je mladoženja odlazio u mladin dom) bili veoma retki, pa čak i sramni.

Nevesta da rađa i da radi

Prema običajima, od mladenaca se očekivalo da najpre obezbede potomstvo, odnosno da “produže porodičnu lozu”. Sa druge strane, dolazak neveste značio je novu “radnu snagu” koja može da pripomogne u seoskim poslovima, pa su zbog toga na ceni bile zdrave, jedre i jake devojke koje su mogle da rađaju decu i rade u polju. Takođe se gledalo kakvo je zdravlje u nevestinoj familiji i ima li u njoj dovoljno dece. Za neveste nije bilo izuzetaka ni u kom smislu. Tako se podrazumevalo da trudnice, kao i svi ostali članovi familije, rade teške poslove u polju, a mnoge od njih na njivama su se i porađale. Pošto (i pored svih predostrožnosti) "produežatk loze" nije bio pouzdan, u nekim krajevima, posebno u istočnoj Srbiji, ustanovljen je “brak na probu”. Ovakav brak je trajao onoliko dugo koliko je bilo potrebno da se utvrdi da li je žena sposobna da rađa i da radi. Ukoliko bi se pokazalao da devojka ispunjava sve “zahteve”, familija bi upriličila svadbu. Ali, ukoliko bi se u toku “probe” ispostavilo da je devojka lenja ili, ne daj Bože, nerotkinja, u većini slučajeva, mladićeva familija bi je oterala iz kuće i ona bi se, posramljena, vraćala svojim roditeljima. Ne treba ni reći da bi joj "obrukanoj", posle toga, bilo veoma teško da nađe drugog mladoženju.

Simboli plodnosti

U krajevima u kojima nije postojao probni brak, uobičajili su se brojni svadbeni rituali koji su imali za cilj obezbeđivanje plodnosti, sreće i blagostanja u braku. Običaj koji se u nekim krajevima sačuvao do danas jeste posipanje svatova pšenicom, žitom, pirinčem, ječmom, bademima... To razbacivanje plodova trebalo je da simboliše plodnost, brojno potomstvo i izobilje u budućem bračnom životu. Takođe i danas je rasprostanjen običaj da mlada pri ulasku u mladoženjinu kuću podigne neko dete iz familije (najbolje muško), što bi trebalo, tako se bar veruje, da joj podari plodnost u braku. U Prizrenu je devojci, nekoliko dana pre venčanja, bojila kosu u crvenu boju žena koja je mnogo rađala. Kroz taj obred moć rađanja trebalo je da pređe na novu mladu.

Lažni mladoženja

Oni mladići i devojke koji bi ostajali nevenčani oduvek su u narodu izazivali podozrenje i nepoverenje. Zbog toga su se i jedni i drugi trudili da se na vreme venčaju i da na taj način ne odudaraju od zajednice u kojoj su živeli. Međutim, oduvek je bilo onih koji zbog skromnijeg izgleda, nekakve bolesti ili "lošeg glasa" nisu uspevali da okuse “bračnu sreću”. Zbog toga su neki, u dogovoru sa roditeljima, pribegavali prevari, a takav mladoženja se u narodu zvao “lažni mladoženja”. Takav primer nalazimo u narodnoj pesmi “Ženidba Maksima Crnojevića” Imalo je takvih primera i u stvarnosti, ne samo u narodnim pesmama. Tako je 1732. godine neka Vinka tražila od srpskog Sinoda da joj poništi brak jer su je, prevarom, umesto za zdravog, venčali za čoveka koji je nem, gluv i lud. Sinod je, s razlogom, odobrio razvod. Zabeležen je još jedan primer iz 1880. godine. Te godine se neka Vidosava Milovanović zagledala u naočitog momka Stojana Mitića. Prijatelji je nagovoriše da pobegne u kuću jednog od njih gde će je navodno čekati Stojan Mitić i odvesti je svojoj kući. Kad je došla, od Stojana ne beše ni traga ni glasa, a ona od sramote, uze prsten drugog čoveka i pođe za njega.