Mladu studentkinju FDU Zoranu Bečić (22), bioskopska publika je prvi put gledala u filmu “Mala noćna muzika” reditelja Dejana Zečevića. Na pozorišnoj sceni uspešno se oprobala u predstavama “Tašana”, “Komendijaši” i “Mačak u čizmama”. Njen lik je takođe već dugo zaštitni znak poznatog crnog napitka – “Don cafe”, pa sa Zoranom počinjemo razgovor baš o toj temi i mogućnošću da je ljudi zapamte samo kao lice sa reklame, a ne kao pravu glumicu.

Zorana Bečić: Pomalo me plaši eksponiranost koju sa sobom nosi reklama. Zato ne verujem da ću uskoro snimiti nešto slično. Zato se svojski trudim da što više igram u filmovima, predstavama i serijama.

Odrasla si u glumačkoj porodici (otac Zoran i deda Dragče Popović glumci, majka Vanja Popović kostimograf). Da li te je gluma oduvek privlačila?

Zorana Bečić: Iako sam odmalena bukvalno živela u pozorištu, nikada me scena nije direktno privlačila. Čak i onda kada me je tata, kao klinku, pozivao da statiram u nekoj predstavi, nisam želela. Više su me zanimale tehničke stvari vezane za pozorište. Potom je usledio rat, odlazak iz Sarajeva i tek po završetku trećeg razreda srednje škole u Vršcu, pokušala sam da se upišem na sarajevsku akademiju glume. Međutim, nisam prošla i to me je puno razočaralo. Da nije bilo mamine upornosti i ohrabrivanja, ne bih ni probala sledeće godine. Međutim, išla sam na sreću i bila primljena na beogradski FDU.

Debitovala si u filmu “Mala noćna muzika”. Kakvi su bili komentari roditelja na tvoje filmsko umeće?

Zorana Bečić: Svi koji smo radili “Malu noćnu muziku” svesni smo da je to film koji stariji ljudi teže razumeju. Srećom, moj tata je čovek iz struke i zna šta je to. Bio je na premijeri, imao je ogromnu tremu, ali je i zadovoljan onim što sam pokazala. Što se tiče kritike ne bi me poštedeo, jer smo jedan drugom najoštriji kritičari.

Prilično si ozbiljna i u filmu i u TV seriji “M(j)ešovit brak”. Znači li to da si i privatno takva?

Zorana Bečić: Nikako, ali kada je posao u pitanju uvek pristupam ozbiljno i možda još nisam stekla dovoljnu opuštenost u poslu. Inače, obe uloge su zahtevale da budem ozbiljna. Privatno volim da se šalim i da se smejem.

S obzirom na to da si na početku karijere, verovatno priželjkuješ mnogo uloga. Koju bi najradije igrala?

Zorana Bečić: Naravno da me tek očekuju brojne role. Nadam se da će među njima biti i uloga madam Šoša iz romana “Čarobni breg”. Priželjkujem je još od kako sam prvi put čitala tu knjiguu Tomasa Mana.

Nedavno si se vratila iz Španije. Da li si tamo bila zarad posla ili odmora?

Zorana Bečić: Išla sam da bi se odmorila, ali i videla sa mojim prijateljima. Imam dva dobra druga u Malagi i Barseloni. Letos sam ih obišla i sa njima prijatno provela mesec dana.

Znači nisu te pozvali da igraš u nekoj TV sapunici?

Zorana Bečić: Ovog puta nisu (smeh). Ne znam da li bih prihvatila takvu rolu, jer priznajem da ne umem tako dobro da plačem, kao junaci TV novela. Ko zna, možda bih zarad izazova i prihvatila da igram u nekoj latino seriji. O tome, za sada, još nisam razmišljala.

Šta je najbitnije za uspeh glumca - talenat, sreća ili veza?

Zorana Bečić: Mislim da su sva tri faktora podjednako važna. Pre svih talenat, potom sreća, ali i veza, jer potrebno je da neko obrati pažnju na vaš rad. Ako toga nema, teško da će se uspeti u ovom poslu, jer je konkurencija velika.

Sa kojim od poznatih glumaca bi volela da snimiš film?

Zorana Bečić: Definitivno sa Ralph Fiennesom, junakom filma “Engleski pacijent”.