Jednog od najpoznatijih kompozitora domaće scene, Kornelija Kovača, zatekli smo u improvizovanom studiju “Filmskih novosti”, gde priprema novi materijal i pomalo drži u tajnosti kom pevaču je namenjen. Ovaj vrsni muzičar publici je poznat kao član nekada neprikosnovene “Korni grupe”. Sarađivao je i sa brojnim pevačima sa prostora ex Jugoslavije, ali je dao pečat i velikom broju filmskih ostvarenja.

Koliko muzika doprinosi uspehu nekog filma?

Kornelije Kovač: Postoje reditelji koji traže da kompozitor napravi muziku, koju će publika po izlasku iz dvorane, zviždukati. Lično, nisam voleo takve zahteve, jer sam veći pristalica da radim muziku za film, a ne za gledaoce. Čak sam jednom poznatom reditelju rekao da ukoliko želi da se muzika zvižduće, onda ću pesmu prvenstveno poslati na festival, u ono vreme, “Vaš šlager sezone” ili opatijski. Možda će neko pomisliti da takvim stavom sam sebi skačem u usta, jer melodije i teme, koje su ostajale posle filmova, su i bile melodične, a ne nekakva tra – la – la. Reditelji često i ne ostavljaju prostora da se kompletna kompozicija plasira. Nekada sam veoma puno radio muziku za filmove. Po mojoj evidenciji bilo je 42 ostvarenja, ali poslednjih šest – sedam godina sam to znatno proredio. Prošle godine je publika mogla premijerno da vidi ostvarenje pokojnog Živojina Pavlovića “Država mrtvih” za koje sam ja napisao muziku. Što se tiče doprinosa muzike nekom filmu, smatram da ona može u nekoj meri zaokružiti uspeh filma, ali u njemu je najvažniji vizuelni, a tek potom audio efekat.

Kako stvarate muziku za neki film, tačnije da li prvo čitate scenario ili vam on uopšte ne dođe do ruke?

Kornelije Kovač: Princip je da se prvo dobije sinopsis ili scenario, mada samo čitanje za mene nikada nije predstavljao značajan trenutak. Najznačajniji period je bio kada je film potpuno završen. Tada je režiser zvao u montažu, puštao film i tek onda tačno sam znao šta i gde treba da radim, tačnije dobijao sam potpunu predstavu o muzici kako treba da zvuči.

Šta trenutno pripremate?

Kornelije Kovač: Već mesec i po dana sam u novom poslu, tačnije pripremam muzički materijal za novi album Zdravka Čolića. Da budem iskren dogovorili smo se da ne dajemo puno izjava, dok projekat ne privedemo kraju. Inače, drago mi je što se Zdravko obratio baš meni, jer smo, ukoliko se sećate, nas dvojica imali veliki uspeh sedamdesetih i osamdesetih godina. Mnogi prijatelji su me pitali da li planiram da uradim pesme tipa: “Podlugovi”, “April u Beogradu”, “Jedna zima sa Kristinom”... Međutim, ni ja ni on nismo više oni nekadašnji, već živimo u nekom sasvim drugačijem vremenu, pa nam pesme moraju biti takve. Trudiću se da na ovom CD, Čola pokaže mnogo više pevačkih potencijala, nego što je to činio na svim prethodnim. Poznato je da je on izuzetan vokalista i jedino se po tom pitanju možda vratimo u neko prošlo vreme. Zadovoljan sam što ponovo sarađujemo i planiramo da krajem oktobra album izađe pred publiku. Dok radim sa Čolom ništa drugo ne komponujem, jer su ovo velike obaveze. Zbog toga im se predajem celim bićem.

Većina roditelja ne voli kada im deca krenu istim stopama. S obzirom da su Kristina i Aleksandra takođe muzičari, da li ste ponosni na njih?

Kornelije Kovač: I moj otac je bio muzičar, koji je u Subotici osnovao Omladinski festival. Tada sam se i ja odlučio za muziku kao životni poziv. Moja deca su rano pokazivala da imaju dobar sluh, ali svako dete voli da peva i igra, pa ja na njihovu buduću profesiju nisam obraćao puno pažnje. Međutim, odjednom su se pojavile na muzičkoj sceni, ali onda su svi govorili: “Evo, tata im je sve sredio. Napisao im je pesme, uradio aranžmane i jednostavno učinio sve da bi mu kćerke propevale”. Samo je nekolicina znala istinu, a to je bilo da ja za njihov nastup nisam ni prstom mrdnuo. Možda razlog leži u tome što sam već tada uvideo da i Aleksandra i Kristina rade nešto što sa mojim poslom nema puno veze. Kada su objavile prvi CD nalazio sam se u Španiji. Po povratku u zemlju, preslušao sam ga i posumnjao da to što se nalazi na njemu, vrlo teško može da prođe ovde, na Balkanu. Ali, moja sumnjičavost je vrlo brzo bila razuverena, jer su one dokazale da imaju svoju publiku. Iako je biti muzičar danas veoma nesigurna profesija, drago mi je što se njih dve bave muzikom i što su se u tom polju pronašle. Nekada je sve bilo drugačije. Isključivo se cenio talenat, smisao za pevanjem, stil. Neko nije mogao da peva samo zbog toga što ima para, ali danas je najviše onih koji plate da bi pevali. Međutim, ni to me puno ne brine, jer znam da je sve prolazno i da će doći vreme kada će se najviše ceniti talenat.

Planirate li zajednički projekat sa kćerkama?

Kornelije Kovač: Iskren da budem ne znam. Sada je Aleksandra solista, a Kristina sprema sopstveni materijal. Voleo bih jednog dana da snimimo nešto poput legendarnog Netking Kola i njegove kćerke Natali. Iako stilski ne radim ono što i moje kćerke, mislim da bi jedan takav zajednički album prihvatila i publika. Opet, ne bih voleo da one samnom urade CD samo zbog toga što su mi kćerke, a da im se pesme ne dopadaju. Treba pronaći kompromis. Ko zna, možda to i učinimo, jer ne treba zaboraviti da su moje kćerke sjajno obradile moju numeru “Milo moje”.

Najmlađa kćerka Anja izgleda da se okrenula glumi...

Kornelije Kovač: Ona je sjajno dete, odlična učenica i upravo je završila osnovnu školu. Igrala je u TV seriji “Neki novi klinci” i znajući je kao povučenu osobu, ne malo sam bio iznenađen što je pred kamerama bila neka druga ličnost, bez kompleksa i potpuno slobodna. Da li će se potpuno posvetiti glumi, ne znam, a mislim da ni ona toga nije svesna. Tačno će znati kojoj profesiji će se opredeliti tek za nekoliko godina.

Kada ste sedamdesetih godina imali svoju “Korni grupu” i sjajno prolazili kod publike, kritičari vas nisu baš gotivili. Bilo je čak i etiketiranja da izvodite šund. Kako ste se tada osećali?

Kornelije Kovač: Tačno je da je jedan rok kritičar, ali i još neke njegove kolege, mada u manjoj meri, oštro prigovarao numerama kao što su bile: “Trla baba lan”, “Jedan groš”, “Pusti da te diram”, “Moj dodole”... i smatrao da koketiramo sa ukusom publike. Te kratke pop melodije smo svirali da bi nešto kasnije iskreno radili pesme koje smo najviše voleli poput: “Put za Istok”, “Jedna žena”, “Ne tako običan život”, jer je bilo takvo vreme. Tada sam mislio da ukoliko sviramo samo ono što volimo, da nam se ukus neće poklopiti sa ukusom publike i da će nam dvorane biti poluprazne Mi smo ipak u to vreme imali brojnu publiku i ukoliko bi na nastupu odsvirali nekoliko kratkih pop numera, a potom pesmu “Jedna žena” koja traje 18 minuta, da to publici neće biti dosadno. Na taj način smo otvorili vrata i grupama kao što su bile: “Leb i sol”, “Smak”, “Tajm”... Vremena se menjaju, pa i taj rok kritičar je kasnije navijao za tu našu progresivnu muziku, ali nas je obavezno peckao i zbog one druge. Čak se desilo da nas pre sedam godina, kada smo objavili CD sa kompilacijama dužih stvari, upita: “Što niste izdali one kratke hitove?” Sve što sam u životu uradio, uradio sam jer sam želeo i iza svih mojih kompozicija i dalje stojim. “Korni grupa” je kratko trajala, svega sedam godina, ali je za to vreme dosta uradila i ostavila pečat na muzičkoj sceni.