Nedavno je gostovao na festivalu u Zrenjaninu i to je bilo njegovo prvo pojavljivanje na tlu Srbije posle mnogo godina, koje su kako kažu analitičari “pojeli skakavci”. Massimo je objavio svoje 11. izdanje u karijeri, koje se kratko zove “Massimo”, a izdavač je PGP. Sa pratećim bendom “Alhemičari”, on je oduševio zrenjaninsku publiku, i kako sam kaže vrlo lepo se proveo u vreme tri festivalska dana. Šta sadrži album “Masimo” i zašto je odlučio da taj album objavi i u Srbiji, priča:

Massimo Savić: Čujte, ovo izdanje je u etičkom smislu dosta radikalno. Hteo sam s ovim albumom tačno postaviti granicu između onoga što sad radim i neke komercijalne muzike. Ne pripada mi se tom nekom visoko komercijalnom svetu, idem na nešto drugo. Oformio sam bend, planiram klupske svirke, koncerte u malim pozorištima i to je ono što bih voleo raditi. Ovaj album definiše neku živu svirku, kao jedan iskreni kontakt, bez previše biznisa u svemu tome.

Posle mnogo godina došli ste u Srbiju, i to pravo u Zrenjanin. Zašto baš taj grad?

Massimo Savić: Ovo je moje prvo pojavljivanje ovde. Zvala me je Dragana Šarić, alijas, Bebi Dol, s kojom sam imao bliske odnose nekih davnih godina, i toplo mi je preporučila ovaj festival za neko moje prvo pojavljivanje u Srbiji. U razgovoru sa organizatorima pristao sam da dođem ovde i nisam se pokajao.

Godine 1986. počeli ste sa muzikom i solo karijerom. Za tih 17 godina se mnogo toga promenilo. Kakvo je vaše mišljenje o aktuelnoj etno-pop - dance muzici?

Massimo Savić: Očito je da etno ima jako velikog uticaja na svim ovim prostorima, jer je nacionalizam u jednom momentu eskalirao. Tako je sve ono što karakteriše naciju, pa i muzičko, isplivalo na površinu. To je jedan prirodni proces. Ja sam se ipak trudio da radim neku drugačiju muziku, da pratim neke svetske trendove koliko sam znao i umeo. Trudio sam se da osluškujem one scene koje dominiraju i vode čitav svetski muzički posao. Moje mišljenje o trendovskoj muzici je sledeće: pozdravljam svakoga ko radi iskreno i visoko profesionalno taj posao i ima uspeha. Za mene je i jedan vodoinstalater vrlo vredan poštovanja, jer on ume da postavi cev tako da voda ne curi, voli svoj posao i ja njega raspektujem jer ja to ne umem. Jedino ne cenim one ljude koji su neiskreni i koji nude publici neke lažne emocije. To nikako ne podržavam!

Sigurno ste u toku karijeri bili pred dilemom da li da pristanete na neke kompromise. Šta ste u takvim situacijama radili?

Massimo Savić: Tačno je to da su mi se kompromisi uvek nudili. Bilo je par trenutaka kada sam na njih pristao. Radio sam recimo sa Zrinkom Tutićem neku drugu muziku. To možda i nije bilo toliko uspešno, međutim, ja sam od tog čoveka mnogo naučio. Imao sam prilike raditi u studijima sa visoko kvalitetnim muzičarima. Nikada nisam preterano vodio računa da li je to što činim u datom trenutku kompromis ili ne. Meni je bilo bitno da radim što više, sa mnogo različitih ljudi i da skupim što više iskustva. Kada sam imao taj izlet u neku drugu muziku “Stranac u noći” iste te godine sam radio sa EKV-om na njihovom albumu u studiju. Radio sam sa duetom “Denis & Denis” i Marinom Perazić na njenom albumu, tako da je zaključak svega da je važno steći što više iskustva.

Koliko ste nostalgični, s obzirom na to da ste na vrhuncu popularnosti bili u nekom, kako kažu, srećnijem vremenu?

Massimo Savić: Nisam nešto posebno nostalgičan. Otprilike kao i svi mi. To što sam ja bio jako popularan u nekom vremenu automatski ne znači da sam bio i jako sretan. Jedva sam čekao ponedeljak, jer je to bio jedini slobodan dan u nedelji za mene. Činjenica je, da je nekada egzistencija ljudi bila nekako osigurana. Svi su imali posla, radili su i mogli su razmišljati i o muzici i provodu. Prema tome svemu osećam nostalgiju.

Da li planirate da posetite Beograd?

Massimo Savić: Sigurno! Otiću ću do Beograda da vidim neke drage ljude. S nekim ljudima sam se čuo ovih godina i voleo bih da se sretnem sa starim prijateljima licem u lice. Žao mi je što sa nekim ljudima nisam imao nikakve kontakte. Jedno vreme sam bio u Sloveniji. Moram da priznam da sam malo bio i paranoičan od telefona i njegovog zvuka. Takvo je bilo vreme, ali život je takav da uvek spoji ljude koji isto razmišljaju i kojima je muzika najbitnija stvar u životu.

Možete li da povučete paralelu između publike u Hrvatskoj i Srbiji?

Massimo Savić: Nema tu šta puno da se uporedi. Možda će neki muzički kritičari da ulaze u neke duboke analize, ali ja lično mislim da je sve to na putpuno istom nivou. Stvarno ne vidim bitnijih razlika.