Iako je na budvanskom festivalu bio planiran za revijalni deo, Dado Topić se preko noći našao u takmičarskom delu i sa svojom pesmom “Bajka o ljubavi” podelio prvo mesto s narodnjakom Sašom Matićem. Kada je otpevao u polufinalu svoju pesmu, bilo je novinara koji su ga već proglasili pobednikom. Dado se samo smeškao i bio je vrlo ljubazan prema svima, posebno prema novinarima kojima je rado izlazio u susret. U razgovoru sa njim najpre nas je interesovalo otkud to da se pojavio na festivalu u Budvi?

Dado Topić: Imao sam koncerte u Podgorici na kojima su bili neki moji prijatelji, kao i Vule (Vukić Raspopović) koji je sa mnom svirao pre 20 godina. Vule je izrazio želju, kao jedan od glavnih organizatora festivala u Budvi, da se pojavim na festivalu. Ja sam mislio da će to biti revijalni koncert, međutim, na kraju je to bila samo jedna pesma i to u takmičarskom delu. To u biti nije bio plan i dogovor, ali s obzirom na to da su tu bile neke prijateljske linije, pristao sam da pevam tu jednu pesmu. Drago mi je što sam bio tu.

Iz revijalnog ste “preseljeni” u takmičarski deo i stigla je pobeda?

Dado Topić: Nisam očekivao pobedu! Meni je zaista bilo bitno da promovišem novu pesmu, ali mi je jako drago što sam dobio nagradu. Znam da je bilo novinara koji su glasali za mene i dobio sam i nagradu “Davorin Popović” novinarsku, koja mi je posebno draga. Lepo je kada čovek prima pohvale za ono što radi, a ja u životu nisam dobijao puno nagrada. Nekako su me nagrade zaobilazile, pa je tim sve ovo bilo mnogo lepše, draže i značajnije. Video sam na festivalu dosta mladih i talentovanih ljudi koji će jednog dana zameniti nas iz stare postave. Zbog njih najviše i treba organizovati ovakve festivale.

Da li posle svih nastupa još uvek imate tremu?

Dado Topić: Verovao ili ne, ali ja uvek imam tremu. Trema je vrlo bitan faktor jednog savršenstva koncentracije. U tih nekoliko minuta koliko si na sceni moraš dati maksimum toj pesmi koju pevaš. Što je više treme i što je trema kvalitetnija, onda je taj kreativni efekat verovatno bolji. Nije tačno da je trema nešto opasno. Ako neko dođe na binu bez treme, onako ležerno on ne poštuje ni publiku, ni pesmu, ni sebe kao pevača.

Ljudi u Srbiju do sada nisu imali puno informacija o vama i vašem radu?

Dado Topić: Na žalost, to je tačno! Sad su počeli stari i neki novi izdavači reprintati neka izdanja, tako da verujem da će uskoro i u Beogradu nešto moći naći od te neke originalne stare robe. Od jeseni planiram jedan novi album koji neće biti prilagođavan nekim novim trendovima, već ću nastaviti da pričam istu priču. Ja pevam o socijali, pravdi, nekome sam izjavio “Palim se na nepravdu”! Ja stalno pokušavam da dođem do neke istine, stalno spasavam svet, a za to će mnogi reći da je borba s vetrenjačama. Iako je to možda tačno, to je moj izbor i od njega neću odustati.

Na šta vam liči današnja aktuelna i opštepopularna muzika na svim ex ju prostorima?

Dado Topić: U biti, na delu su visoki profesionalci koji muziku smatraju običnom robom koja ima svoju cenu na tržištu. S obzirom na to da su trgovački odnosi u bazi svega toga, muzika je tu samo proizvod. U tom kontekstu postoje ljudi koji to štancuju, kao kada se na pokretnoj traci štancuje bilo koja roba za široku upotrebu. Ja mislim da smisao muzike u životu čoveka nije samo da zabavi. Više verujem da muzika, knjiga, film, pozorišna predstava uče i odgajaju, a ne samo zabavljaju. Život je preozbiljan da bi čovek očekivao da se samo zabavlja sa jevtinom muzikom.

Šta sluša Dado Topić od svega što se može čuti u medijima?

Dado Topić: Ja nisam neki radiofil i TV manijak. Slabo sve to slušam i jednostavno tu vrstu prenosnika zvuka i slike ne poštujem baš puno. Imam neke svoje stare izvore onoga što mi treba i uglavnom to slušam. Još uvek studiram Branislava Vitouša. To je jedan Poljak koji je srušio svet i Ameriku u ono zlatna vremena Čik Korie. Slušam neke stare bubnjare, slušam Markusa Milera u nekoj soft, mekoj varijanti i slično.

Zanimljiv podatak je da vam je pravo ime Adolf. Koliko ste u životu propatili zbog toga?

Dado Topić: Imao sam dosta nevolja u vreme odrastanja. Izbacivali su me iz škole, drugovi su me žigosali, a kasnije me je sopstveno ime sve manje proganjalo. Jesam imao problema, mada su mediji sve to malo više naduvali. Za sve je kriv Hitler koji je imao toliku negativnu popularnost. Da se zvao Hans ili Fridrih, ja bih imao manje muka u životu.