Rade Lacković je ovog leta jedan od najzaposlenijih pevača. Toliko je tražen da neke tezge mora i da odbija. Uživa u prezaposlenosti i ne prođe nijedan dan da ne zaključi kako je napravio sjajan potez kada se sa porodicom iz Frankfurta vratio u Šabac. Rođen je u Klenju. Pre 15-ak godina, trbuhom za kruhom, otišao je u Nemačku. Pevušio je, ali nije ni sanjao da će jednog dana poželeti da bude pevač. U Nemačkoj je sreo Miroljuba Aranđelovića Kemiša. Kad ga je čuo kako peva, Kemiš navalio da ga hvali i počeli su da se rađaju snovi o pevačkoj karijeri... Snimio je album, pa još jedan, pa još jedan... Samo, nije bilo lako graditi karijeru van domovine. Ima dve godine kako se Rade definitivno vratio u Šabac...

Rade Lacković: Zaista je bilo mnogo teško odande napraviti posao. Vratio sam se i ne kajem se. Nadam se da ćemo i mi ubrzo uskočiti u Evropu, da više za njom ne jurimo i ne čeznemo. Imam devetogodišnjeg sina Jovana i sedmogodišnju kćerku Jelenu. Oni imaju nemačko državljanstvo i moći će jednog dana da biraju gde hoće da žive. Ja sam izabrao... Svuda pođi – u domovinu dođi!

U Frankfurtu ste imali restoran. Šta ste sa njim uradili?

Rade Lacković: Prodali smo ga. Restoran je vodila moja supruga. Jedno vreme smo mislili da lokal može da radi bez nas, da ćemo moći odavde da nadgledamo posao. Trebalo nam je godinu dana da zaključimo da se tako ipak može. Pošto je navikla da radi i ne može da podnese da joj bude dosadno, moja supruga je umesto restorana u Frankfurtu, otvorila frizerski salon u Šapcu! Em uživa u poslu, em imamo gde da se šišamo!

Nekada ste maštali o tome da budete među prvih pet pevača. Dokle ste stigli?

Rade Lacković: Baš sam tu gde sam želeo! Moj sedmi album odlično prolazi, posla imam preko glave i uživam tu gde jesam. Radim četiri dana u nedelji. Mogao bih i više, da mogu fizički da izdržim. “Rasprodat” sam do polovine oktobra i sve termine sam popunio.

U vreme nestašice posla za pevače, vi ćete izazvati zavist kolega svojom prezaposlenošću?

Rade Lacković: Ne znam... Niko mi ništa ne kaže u lice, a šta mi pričaju iza leđa, nije važno. Ja bih voleo da svi imamo posla i da smo svi milioneri, ne samo pevači, već i ostali ljudi. Nikad nikome nisam zavideo i nikad ničim nisam izazivao ničiji gnev, niti ljutnju. Sve što radim, radim maksimalno korektno. Pevam ne štedeći se. Ne znam koliko je dosta. Nekad se dešava da me gazde prekidaju jer ne umem da stanem! Ako mi se desi da se prehladim, gazdi vraćam novac, ali me publika tera da i takav pevam. Ljudi znaju kakav sam, pa zato i imam previše posla.

Što malo posla ne ustupite kolegama?

Rade Lacković: Kad bih mogao, rado bih to učinio. Znam da je malo nas koji radimo. Ali, neće publika svakog da sluša svakog. Nedavno sam pevao u jednoj poznatoj diskoteci, u zapadnoj Evropi. Gazda je bio vrlo zadovoljan i ispričao mi je da je nedelju dana pre mene kod njega pevala jedna vrlo poznata pevačica. Otpevala je svega pet pesama i gazda je, kaže, morao da je skloni sa bine jer je publika negodovala. Nisu hteli da je slušaju! Ne daj bože da se meni tako nešto desi! Prvo nikad ne bih dozvolio da dođe do toga, a drugo, bacio bih mikrofon za sva vremena i ne bih nikome pred očima smeo da izađem! Ali, neke pevačice ne znaju koliko je dosta. Pohlepa čini čuda...

Svojevremeno ste obećali da ćete sročiti pecarošku himnu. Još niste?

Rade Lacković: Obožavam da pecam i u šali sam obećao da ću napisati himnu za pecaroše. Samo, sad nemam vremena. Učiniću to pred profesionalni smiraj, kad moja slava bude na zalasku. Mnogi mi kažu da to neće skoro.

Kako ste se proveli na odmoru?

Rade Lacković: Fantastično! Tek sam stigao i mogao bih satima da pričam o utiscima iz Turske. Bio sam sa ženom i decom u Antaliji, u mestu Beleg, u jednom fantastičnom hotelu. I prošle godine smo bili tamo. U hotelu nije bilo naših ljudi, niko me nije preoznao, niti je iko znao čime se bavim.