Glumica Sonja Knežević popularnost je stekla glavnom ulogom u filmu Miroslava Lekića “Stepenice za nebo”, ali kaže da se više vezala za ostvarenje Miloša Radivojevića “Živeti kao sav normalan svet”. Veći deo svoje glumačke karijere je ostvarila u matičnoj kući - Narodnom pozorištu. Otkriva nam da je jednog trenutka poželela da svoje misli, raspoloženja, nade i poneka razočarenja, pretoči u pisane reči i tako se publici predstavi kao pisac knjige “Petao mog dvorišta”.

Po čemu ćete pamtiti film “Stepenice za nebo”, koji vam je doneo veliku popularnost?

Sonja Knežević: Po generaciji koja je snimala. Bili su tu Miroslav Lekić, Zoran Jovanović, Gordana Gadžić, Svetozar Cvetković, Enver Petrovci, Varja Đukić... To je jedan od prvih filmova koji je na jednom mestu okupio mladu generaciju i snimatelja, i reditelja, i glumaca. Tada sam bila i u drugom stanju , a sada moja kći ima 21 godinu, pa kada sam se porodila, početnu sekvencu u filmu sam snimila sedam dana nakon porođaja. Moram priznati da tu ne izgledam baš najbolje.

Film otkriva naličje tadašnje generacije. Da li se i današnja generacija mladih može pronaći u toj priči?

Sonja Knežević: Može. Ljubav je čudo i ne pripada posebno nijednoj generaciji. U filmu se jedna devojka ubija, ali tragedije se i danas dešavaju. Nažalost, istorija se ponavlja. Jedino mi se čini da je tada emotivnost bila češća kod mladih nego danas. Sadašnja mladež na sve gleda realnije, što je i bolje.

Kada ste počinjali glumačku karijeru, mislilo se da ćete biti filmska glumica, ali ste se vi više okrenuli pozorištu. Zbog čega?

Sonja Knežević: Mediji su čudna stvar. Kada sam pre godinu dana snimila reklamu, koja se dugo vrtela na malim ekranima, mnogi su me se tek tada setili. To je razlika glumca na sceni i na filmskom platnu. Može on godinama biti prisutan u pozorištu, ali ukoliko ga nema na televiziji, izgleda kao da je mrtav. Dolaze nova lica i oni prodaju film. Ipak i pored svega, mene je oduvek više privlačilo pozorište, nego film i ne žalim zbog toga.

Za koje od mlađih kolega mislite da su glumački kapaciteti koji će postići veliku popularnost?

Sonja Knežević: Pre svih divim se Vuku Kostiću i Sonji Kolačarić. Ovo dvoje su ekstratalentovani glumci.

Koji vam je najdraži kolega sa kojim ste igrali ili snimali?

Sonja Knežević: Maestralni pokojni Predrag Pepi Laković. Sa njim sa igrala i u pozorištu, dečjoj seriji, ali i na filmu “Uroš Blesavi”. Zračio je pozitivnom energijom i bio je oličenje marljivosti, truda, rada, trpeljivosti, ali i božanstvenih kreacija. A što se tiče glumica, izdvojila bih pokojnu Stanislavu Pešić, koja je sa mnom delila i svoje poslednje trenutke. Igrale smo u predstavi “Pigmalion”, kada je ova vrsna umetnica uveliko bila pod terapijom, ali je stoički izdržavala i igrala do poslednjeg trenutka. Zatim bih istakla i vrhunsku umetnicu Kseniju Jovanović, koja je predivna gospođa i na sceni, ali i van nje. Sjajna je i Ceca Bojković, koja mi je par puta i pomogla oko glume.

Imate dvoje dece. Da li su krenuli vašim putem?

Sonja Knežević: Kćerka Milena (21) se opredelila za prava, a 12-godišnji sin Vukašin je već igrao u predstavi “Svi moji sinovi”. Inače, trenira košarku i nema posebnih afiniteta za glumu. Za razliku od sestre, on ima talenta za glumu, ali da li će se i kada njoj u potpunosti posvetiti, ostaje na njemu da odluči.

Oprobali ste se i kao pisac. Nedavno ste objavili svoju prvu knjigu pod nazivom “Petao mog dvorišta”...

Sonja Knežević: Knjigu sam počela da pišem pre tri godine, u periodu kada sam privatno bila u prilici da nekoliko puta “lupim glavom o zid”. Radila sam je iz duše i poklonila svim prijateljima i rođacima, koji su mi pružili moralnu podršku. Delo je nastalo kao produkt mojih slabosti, nesigurnosti, patnji i nedorečenih stvari. U suštini, ona je autobiografsko delo. Ali, mislim da mi budućnost ne leži u pisanju, već u onome u čemu sam najbolja – glumi.