Poznato je da estradne zvezde za svoje nastupe uzimaju basnoslovne honorare. Bez obzira da li su to hiljade ili “samo” stotine evra, “običnom” čoveku se od njih vrti u glavi! A kada su počinjale, praznih džepova i glava punih snova, o tome su mogli samo da sanjaju. Danas se većina poznatih pevača svojih prvih nastupa seća sa osmehom. A tada ..

Pevanje umesto pranja sudova

Goca Božinovska je prvu tezgu odradila - da ne bi prala sudove! A za sve što joj se tada i kasnije u životu dešavalo, “kriva” je njena preduzimljiva sestra Jelica. “Pošto joj roditelji nisu dozvoljavali da nigde izlazi bez mene, vrlo rano sam joj postala odličan alibi. Najviše je volela da idemo u jedan kraljevački restoran. Skupilo bi se lepo društvo, pa pravo tamo. Svi lepo zasednu, bez banke u džepu, nadajući se da će neko drugi namiriti račun. Jedne večeri, shvatismo da baš niko nema love! Bilo je jasno da ćemo popijeno morati da odradimo, kako znamo i umemo. Ali, nikom nije bilo do pranja sudova”, seća se Goca. Rešenje je našla Jelica. Glasno, da je čuje cela kafana, rekla je: “Mala, što nam ti ne bi nešto otpevala? ”

Tezga za 50 dinara mesečno

Goci se činilo da će crći od muke i sramote. Gazda i gazdarica su je zainteresovano gledali, a društvo poče da je moli da zapeva. Pocrvenela je kao bulka i videvši da joj nema druge, hrabro je ustala, prišla mikrofonu i zapevala. Otpevala je sve što je znala. Jelica je blistala. Postigla je cilj. Milo je bilo i 15-godišnjoj Goci što je društvo izvukla iz kritične situacije i poštedela ih pranja sudova. Neočekivano, Goca je dobila i prvu “zvaničnu” poslovnu ponudu. Gazda i gazdarica su joj predložili da u njihovom lokalu peva svako veče, za 50 dinara mesečno. Jelica je skočila i za tili čas, kao iskusan menadžer, ugovorila posao. “Mislite da je moja sestra smatrala da se ja tu nešto pitam? Počela sam da pevam iz noći u noć, a gazde su me redovno isplaćivale. Kao i svaki menadžer, moja sestra je uzimala lovu, najveći deo zadržđavala za sebe, a ja se nisam bunila. Pošto sam volela da u kući imamo lepe stvari, kupila sam čaše, tanjire, pokrivače... ” Roditelji nisu ni sanjali odakle njihovim devojčicama novac. Kada su shvatili šta rade, da jedna peva, a druga “nadgleda” i menadžeriše, već je bilo kasno...

Prva zarada sa probušenom harmonikom

Eru Ojdanića je prva tezga “strefila” u 14. godini. Bio je mali, žgoljav, neugledan klinac. Sve njegove mane je ublažavala harmoničica od koje se nije odvajao. Rado je na njoj trošio svoj “bogati” repertoar od dva kola i četiri pesme. Jednog dana, baš na Litiju, u svom selu Leskovac, malog Eru nagovoriše da zasvira. “Beše moja harmoničica bušna, pocepan meh, sve kroz nju fijuče promaja. Malo, malo, malo, razigralo. Svirao sam ja, borio se nekako, a kako pogledam u noge igrača, tako pogrešim. Preznojavao sam se, stideo, crveneo. Okupile se devojčice, pa se nešto podgurkuju i gledaju me, a ja da crknem. Htede srce da mi se otkine. Jedva sam preživeo taj dan!” seća se Era svog prvog javnog nastupa. A kada je mali Era pogledao ispred sebe, imao je šta da vidi – lepu gomilicu para! Zaradio je tog dana 50 dinara. Bila je to njegova prva zarada u životu. Kad je pare doneo kući, majka nije znala šta će od sreće. Pošto u kući nije bilo ni soli, ni šećera, majka otrča da kupi. Više nikad u životu Era bez para nije bio.

Kafana draža od škole

Ljuba Aličić od malena nije mogao bez pesme i kafane. Seća se, krenuo bi u školu, a noge bi ga nosile pred kafanu! “Za kaznu što vreme provodim pred kafanom, umesto u školi, otac me je ubijao od batina. Obećavao sam da ću se promeniti, ali nijedne batine me nisu mogle odvući u školu” kaže Ljuba. Jednog dana, videvši dečkića da čuči pred kafanom, izađe gazda. Iz čista mira, upita ga hoće li unutra, da nešto otpeva! Činilo se malom Ljubi da sanja. Ušao je u veliku, zadimljenu prostoriju prepunu ljudi. Bez trunke straha i treme, zapevao je. A kad je završio, odjurio je kući, spreman za redovnu porciju batina. Od te večerio, njegov život se sasvim promenio. Umesto ispred kafane, vreme je provodio u njoj! Danju je išao u školu, a noću pevao i dobijao batine. Sve češće je na časovima spavao. A onda su nastavnici čuli kako Ljuba noću provodi vreme... Tako je mladi Aličić napustio školu u četvrtom razredu osnovne! Roditelji su pokušavali na sve načine da ga “prizovu pameti”, ali on je bio nepopravljiv. Roditelji su plaćali kazne što im sin ne ide u školu. “Rastao sam u kafani. Ona je moj fakultet. Nastavio sam da pevam u kafani, roditelji su digli ruke od mene. Ubrzo gazda kafane poče da mi daje platu. Bili smo siromašni, pevao sam pocepan i bos. Kupih sebi garderobu, počeh novac da dajem svojima. Više me niko živi od kafane nije mogao odvojiti. Osladilo mi se da pevam i zarađujem... ”