Kultna televizijska serija “Grlom u jagode” reditelja Srđana Điđe Karanovića, reprizirana je mnogo puta u proteklih 30-ak godina, ali uvek privlači pažnju gledalaca svih uzrasta. Glumci koji su karijeru počinjali igrajući u toj sriji, danas su poznati umetnici koje gledamo na filmskom platnu i u pozorišnim predstavama. Jedna od njih je i Dobrila Stojnić, koja je u seriji tumačila devojku, a kasnije, u filmu “Jagode u grlu” i suprugu, glavnog junaka Baneta Bumbara.

Da li vam je i u kojoj meri ta uloga bila stepenica više u vašoj glumačkoj karijeri?

Dobrila Stojnić: Da, apsolutno. Bila je to ogromna stepenica u poslu kojim sam tek počela da se bavim. Serija je bila toliko popularna i tih 70-ih godina, ali i svih narednih, kad god je reprizirana. Svi smo svesni da se i ove nove mlade generacije odmah "zalepe" čim je gledaju, tako da me na ulici često zaustavljaju i pitaju da li sam ja ona mala Bumbarova iz serije.

Kasnije je snimljen i film “Jagode u grlu”...

Dobrila Stojnić: Jeste, nakon 15 godina ekipa na čelu sa rediteljem, odlučila je da snimi šta se dešavalo sa glavnim junacima posle 10-ak godina. U početku, film nije mogao da ponovi uspeh serije, ali nakon nekoliko godina, ljude je počela da zanima i ta druga strana života idiličnih junaka iz serije. I njima se, kao i nama u privatnom životu, događalo puno gorkih stvari, tako da film “Jagode u grlu” tek sada dobija svoju pravu vrednost.

Sećate li se neke zgode sa snimanja serijala o Banetu Bumbaru?

Dobrila Stojnić: Bilo ih je puno. Cela ekipa je živela kao jedna velika porodica i pošto smo dugo radili, normalno je bilo da su se dešavale i lepe, ali i manje lepe stvari, tokom snimanja. Tako smo Branko Cvejić i ja, radeći ključnu sekvencu – venčanje u Motovunu, jednostavno i bukvalno bili upisani u matičnu knjigu venčanih. Na kraju je taj list iscepan iz zvanične knjige, “brak” je poništen i bilo je popriličnih problema zbog toga.

Dobrila iz vremena audicije za seriju “Grlom u jagode”

A manje lepe uspomene...

Dobrila Stojnić: Što se toga tiče, nikada neću zaboraviti snimanje u novogradnji, koja još nije bila završena, i u stanu koji čak nije imao ni WC, pa ni prozore. Ceo dan i celu noć je trajalo snimanje, dan je bio izuzetno hladan, a scenario je zahtevao da budem u tankoj kućnoj haljini. Osim što sam promrzla, to snimanje ću pamtiti i po izuzetno jakom Cvejinom šamaru, koji sam primila. Naime, u filmu postoji scena kada me suprug šamara, ali Branko je to izuzetno ozbiljno shvatio, pa mu se ruka “otkačila” i ja sam završila na podu. Tada sam neplanirano, u sred kadra, počela da plačem i celu ekipu iznenadila rečima: “Ja neću da budem glumica i neću da me ovde biju”. Naravno, bio je to moj istinski komentar, a ne napisani scenario, tako da je sve moralo da se ponovi.

Priča se da će se raditi i nastavak filma. Da li biste prihvatili ulogu?

Dobrila Stojnić: Naravno da bih. I ja sam čula za nešto slično, ali o tome se već nekoliko godina šuška. Iskreno se nadam da će se projekat i realizovati, što bi me veoma obradovalo.

Šta trenutno radite?

Dobrila Stojnić: Oduvek sam volela da sarađujem sa rediteljem Goranom Markovićem. Pre dva meseca dobila sam ponudu da zaigram u njegovom, najnovijem filmu “Parovi”. Prihvatila sam ulogu i bez čitanja scenarija, ali do sada snimanje nije započeto, jer nedostaje novac. Nadam se da će se tu nešto izmeniti nabolje i da ćemo “Parove” ipak snimiti. Inače, sopotska publika je imala prilike da premijerno vidi film “Skoro sasvim obična priča” u kome sam igrala epizodnu ulogu. Što se tiče pozorišta tu radim više, jer priznajem da sam oduvek bila naklonjenija sceni. Teško se odlučujem da ostavim neku predstavu zarad snimanja filma ili serije.

Da li je tako bilo oduvek ili je to došlo sa godinama?

Dobrila Stojnić: Oduvek. Kada sam primljena na FDU, rečeno mi je da imam “filmsko lice” i da ću sigurno više uraditi na filmskom platnu, nego u pozorištu. Čak me je pokojni reditelj Saša Petrović, još na prvoj godini studija, pozvao da igram u filmu “Skupljači perja”. Trebalo je da glumim mladu Cigančicu. Iz cuga sam odbila ulogu, jer sam se uplašila da će mi to zauvek zatvoriti vrata teatru. Potom sam nešto kasnije ipak snimila film “Nedostaje mi Sonja Heni” koji, nažalost, nikada nije ugledao svetlost dana. Snimljen je jedne godine na FESTU u fiksiranom kadru, a glumili smo Branko Kockica i ja. Film je za mene, iz nekih nepoznatih razloga, proglašen politički nepodobnim i čak mu je prilepljena etiketa “pornografija”, mada u njemu nema ni “p” od pornografije.

Da li ste dobijali ponude iz inostranstva?

Dobrila Stojnić: Kasnije sam imala ponude od poznatih rediteljskih imena kao što su Miloš Forman i Tito Brasi da odem u Italiju i započnem filmsku karijeru. Postojala je mogućnost i da snimim neka ostvarenja sa našim rediteljima kao što su Žika Pavlović i Đorđe Kadijević. Čak mi je pokojni Žika rekao: “Šta radiš ovde. Nisi ti faca za jugoslovenski film, već za neko ostvarenje koje potpisuje Antonioni”. Međutim, nisam nikada otišla u inostranstvo i što je još čudnije, zbog toga ne žalim. Važno mi je bilo i ostalo samo pozorište.

Znači li to da, zarad neke dobre uloge, nikada nećete otići u inostranstvo?

Dobrila Stojnić: Ne. Otići ću sigurno kroz nekoliko godina, kada se penzionišem u mom matičnom Narodnom pozorištu. Zamolila sam mog prijatelja, italijanskog reditelja Andreju Bačota, koji živi i radi u Amsterdamu, a putuje po celom svetu, da mi u Meksiku, u čuvenoj “Televisi”, pronađe ulogu u nekoj telenoveli. Nameravam da zaigram u nekoj sapunici, koja će približno imati 300 epizoda i velika želja mi je da tumačim neku zlicu koja svima komplikuje život, a koju će na kraju serije baciti niz vodopad. Sigurna sam da ću osim svetske slave, zaraditi i velike pare i sa njima pristojno proživeti penzionerske dane.