Beogradski reditelj Dragan Marinković (50) privodi kraju snimanje domaćeg filma “Diši duboko”. Njegova ostvarenja “Neka čudna zemlja”, “Vizantijsko plavo” i “Boomerang”, dobro su poznata i van granica naše zemlje. Reditelja Marinkovića zatekli smo na snimanju filma “Diši duboko” u jednom dvorištu na Crvenom krstu, i u pauzi snimanja popričali sa njim o novom filmu, domaćoj kinematografiji, nedavno završenom Konkursu Ministarstva za kulturu za sufinansiranje filmskog stvaralaštva i o budućim planovima.

Vaši filmovi uvek donose ponešto novo i neobično u domaćoj kinematografiji. Šta ovog puta nudi film “Diši duboko”?

Dragan Marinković: Mislim da je ovo moj prvi film koji je malo klasičniji, što se tiče dramaturgije. To je priča o raspadu porodice, sukobu generacija, a ono što će možda biti malo neobično je da će govoriti o ženskoj gay varijanti koja se dešava “ad hok”, u nekom trenutku, a da opet to nije suština samog filma. To nije dominantno u filmu, ali sve ono što je godinama prikrivano i o čemu se nerado priča, kada se pojavi na filmskom platnu, izbija u prvi plan, pa zato većina i smatra da je to suština mog ostvarenja. Ipak je to samo propratna pojava. Ljubavna priča između dve devojke je samo segment filma “Diši duboko”. Osoba sam koja želi da o stvarima govorim otvoreno i slobodno, posebno o stvarima sa kojima se srećemo u životu. Svuda u svetu svako ima svoju privatnost i bavi se sobom, jedino je kod nas, to malo drugačije.

Sa Jelenom Ðokiæ na snimanju filma “Diši duboko”

Mislite li da ste u filmu dotakli temu ljubavi dvojice muškaraca, da bi od samog početka film bio drugačije prihvaćen?

Dragan Marinković: Što se tiče Srbije, mislim da je ovo možda blaža varijanta. Ne mislim da će film biti “dočekan na nož”, već da će biti ispraćen sa određenim interesovanjem. Po mojoj analizi, muški deo sveta će jako voleti da ga pogleda. Film će imati neku šansu da kroz jednu podpriču ispriča jednu bitnu priču koja je suština mog filma, jer već dugo godina imam ideju za jedno takvo delo. Naravno, u filmu je akcenat dat na sukobu generacija, roditelja 50-godišnjaka i dece 20-godišnjaka, koji nisu, iz raznih okolnosti, mogli mirno da prožive svoju mladost. Šansa bliske i perspektivne budućnosti mladih koji dolaze je nažalost poodavno ugrožena.

Pričalo se da je finansijska konstrukcija za film “Diši duboko” pre početka snimanja bila zatvorena. Da li je to istina, jer ako jeste to je veliki kuriozitet u našoj kinematografiji?

Dragan Marinković: Moja finansijska konstrukcija je bila zatvorena od strane stranog koproducenata. Očekivao sam da ću i drugi deo novca kod nas uspeti lako da prikupim, jer sam se vodio mišlju da ako su mi stranci brzo izašli u susret na osnovu mojih ranijih filmova, da to neće biti problem ni sa našima. Nažalost, na Konkursu Ministarstva za kulturu i medije moj projekat nije prošao, pa za sada imam dovoljno novaca da završim snimanje tog filma, ali mi nedostaje para za tkv. postprodukciju, koja se radi u inostranstvu. Film ima jednu određenu opasnost koja je vrlo objektivna, a ja se nadam da će on biti završen i ne bih voleo da bude do kraja isfinansiran nekim stranim parama. Po mom mišljenju odluke Komisije Ministarstva kulture i medija Srbije za sufinansiranje filmova su pomalo čudne, prvenstveno da su donete odluke jednoglasno. Dobro poznajem članove, na primer Dušana Makavejeva i Filipa Davida, i ne mislim da su oni ljudi koji imaju isto mišljenje, pa odluke koje su donete “jednoglasno” sigurno su rezultat određenog kompromisa.

Mira Furlan i Dragan Marinkoviæ u pauzi snimanja

Da li vam je i dalje velika želja da sa ovim filmom učestvujete na Berlinskom festivalu?

Dragan Marinković: Imam poziv da učestvujem na Berlinskom festivalu. Mislim da nakon mesec dana snimanja posedujem odličan materijal. Siguran sam da su Mira Furlan, Bogdan Diklić, Jelena Đokić i Ana Franić, napravili odlične kreacije i mislim da će ovo biti izuzetno interesantan film, koji će predstaviti našu zemlju u svetlu koje Evropa još ne poznaje.

Kako ocenjujete domaću kinematografiju u poslednjih 10-ak godina?

Dragan Marinković: Mislim da se uspesi uglavnom dešavaju bez organizovanog plana, priprema, distribucije i vođenja računa o samim filmovima, što nije slučaj u drugim zemljama. Smatram da Institut za film treba da posveti više pažnje promociji domaćeg filma, a u tome mora učestvovati daleko više ljudi.

Da li biste mogli da izdvojite neko kvalitetno domaće ostvarenje snimljeno u protekloj deceniji?

Dragan Marinković: Tu ste me zatekli, ali mislim da je “Kordon” Gorana Markovića ozbiljan film, mada poseduje i neke mane. Ipak je to ostvarenje pokazalo iz drugačijeg ugla trenutke koji su se dešavali u ovoj zemlji.

Za koga od mlađih reditelja mislite da ima sjajnu budućnost?

Dragan Marinković: Ako se pogleda Konkurs Ministarstva, niko od mladih reditelja nije dobio šansu, posebno mislim da debitante, a to je strašno. Što se tiče perspektivnih stvaralaca, izdvojio bih Dejana Zečevića koji ima potencijala i treba mu dati šansu da radi dalje.

Postoji li neko glumačko ime sa kojim još niste sarađivali, a velika vam je želja?

Dragan Marinković: Dugo se dogovaram sa Mikijem Manojlovićem i ukoliko se pronađu slobodi termini, onda ćemo sigurno raditi zajedno. Međutim, uvek bih radio sa Lazarom Ristovskim, čovekom koji mi je prijatelj i sa kojim uvek rado sarađujem.

Bije vas glas da ste na snimanjima ozbiljni i zahtevni. Koliko u tome ima istine?

Dragan Marinković: Mislim da nema. Na snimanju se ponašam mnogo opuštenije nego što bi trebalo. Možda ponekad prasnem, ali to traje samo pet minuta, i zaboravi se. Sa ekipom sam sasvim korektan, što se može i proveriti, ukoliko ih pitate.

Planovi?

Dragan Marinković: Dobio sam interesantnu ponudu da radim film u Kanadi. To povlači sa sobom i moj jednogodišnji boravak u toj zemlji, a to baš i ne bih voleo. Ukoliko ipak pristanem na taj projekat, sigurno bih se potrudio da deo filma bude sniman kod nas, pa i da ekipa bude sa ovih prostora. Do jeseni ću znati tačno da li ću ući u realizaciju novog projekta.