Grupa “Valentino” je nekada žarila i palila u bivšoj SFRJ. U međuvremenu se na tim prostorima svašta izdešavalo, a Ziju, osnivača i frontmena grupe “Valentino”, sreli smo na Budvanskom festivalu gde se takmičio sa pesmom “Miriše na tebe”: Kompozicija je sa poslednjeg albuma, ali se, na pomenutom Festivalu, nije visoko rangirala. Grupa i dalje funkcioniše, sa nekim novim ljudima, a kako se desilo da se uopšte pojavi na festivalu, Zijo kaže:

Zijo Valentino: Pre tri - četiri meseca zvali su me Gane Pecikoza i Raka Marić, moji davnašnji prijatelji. Rekli su mi da će raditi festival i pozvali me da učestvujem. Ja sam im rekao OK, računajte na mene i došao u Budvu.

Kako se osećaš u Budvi?

Zijo Valentino: Volim da se osećam kao kod svoje kuće. Bili smo pre dve godine u Herceg Novom i isto su nas ljudi lepo dočekali. U Budvi nisam bio 13 godina. Tako da se sve poklopilo. Volim leto, kupanje , ronjenje, a usput smo promovisali i novu pesmu i zadovoljni smo čitavom pričom.

Šta ste poslednje objavili?

Zijo Valentino: MI smo izdali pre dve godine za City Records CD “Sve su se moje cure udale”. Očekujemo da ćemo već u letnjem periodu izbaciti novi CD u Srbiji i Crnoj Gori. Mislim da će “Valentino” biti mnogo prisutniji na ovim prostorima, jer smo se uželili ove publike, a i oni naših pesama. Imamo pozive za razna gostovanja i jedva čekam da sve to zaživi punom parom.

Koliko sada ljudi čini grupu “Valentino” i kako funkcionišete?

Zijo Valentino: Ima nas šestoro u bendu, ali nas je u Budvu došlo manje jer su neki članovi bili sprečeni. Jedan studira na muzičkoj akademiji u Gracu, pa je imao ispit, a drugi je imao neke poslove. “Valentino” dođe kao neka vrsta institucije koja postoji 20 godina i kroz koju su prolazili muzičari. Ja sam tu priču osmislio i pokrenuo. Neki moji prijatelji su svirali, pa im je dosadilo i otišli su na drugo mesto, došli su novi. Kao kad Beckam pređe iz Mančestera u Real.

Šta sada rade ljudi koji su nekada bili deo grupe “Valentino”?

Zijo Valentino: Nikša, koji je nekada svirao sa nama, danas je jedan od najvećih producenata u Hrvatskoj. Sad sam svirao u Londonu jedan sjajan koncert sa Kukijem, svojim bivšim bubnjarom. Pa smo bili u Americi, a tamo me je dočekao moj Mladen koji predaje u Los Anđelesu. U novembru ćemo ići na mesec dana ponovo u Ameriku. Imaćemo turneju u 10-ak gradova. Svi naši su se raspršili po svetu, a “Valentino” poput virusa gripa ide za publikom. Samo što se od naše muzike niko neće razboleti. Može samo da odleži jedan dan ako se napije.

Jeste li nostalgični za nekim “zlatnim” vremenima rock muzike?

Zijo Valentino: Svakako da smo svi mi nostalgični. Zato što su ta vremena bila fenomenalna. Uzmimo samo Beograd za primer. Imao si tu grupa koje su kratko trajale, ali je svaka dala bar jednu, dve velike pesme, ako ne i više. Pa onda ideš dalje ka Zagrebu, Sarajevu... Tad je bilo strašno mnogo talentovanih ljudi...

Kako ti izgleda današnja muzička scena?

Zijo Valentino: Sada je na sceni neka nebolozna muzika. Sve je maznuto i obojeno u drugu boju. Nema autorske muzike. Slušaš samo prevode. Ako je turska muzika, to je turbo folk, a ako je maznut Enrike Iglesijas, onda su to ovi domaći naši i vaši poperi. To je pravi užas šta se radi. Zato ja mom mladom gitaristi Dženu dajem stare džuboks novine da čita i on se oduševljava jer tu ima šta da nauči. Mi smo svirali Tašmajdan, Skenderiju, silne hale i sve je to bilo mnogo bolje i ozbiljnije nego danas.

Kako si ti počeo da se baviš muzikom?

Zijo Valentino: Ja sam počeo da se bavim muzikom da ne bih morao rano ustajati. I ovo ti je moj najiskreniji odgovor. Posle toga je sve ostalo došlo. Neki ljudi se bave muzikom da bi bili bliže devojkama, ili da bi se pojavljivli na televiziji. A meni je rano neustajanje bio prvi motiv. Posle ti muzika uđe u telo, obuzme te i stalno si u njoj i ona u tebi. I na odmoru misliš o njoj, i ne možeš da kažeš “E sad neću da razmišljam o tome”! Naučiš da živiš tim životom i nazad više nema.

Može li čovek posle svih godina da se umori od muzike?

Zijo Valentino: Bilo je trenutaka kada mi se sve smučilo, ali ne zbog same muzike, već zbog nekih propratnih stvari. Onda vidiš kako žive obični ljudi koji rade monotone, za mene ludačke poslove i onda ti bude lakše. Muzika ima dosta ponavljanja, ali ima i nečeg novog. Uvek sebi možeš kreirati neke nove stvari.