Iako je na estradi već četiri decenije, legendarni Nedeljko Bilkić, poznati sevdahija, se od nje još nije umorio. Napisao je i komponovao nekoliko stotina pesmama, snimio 80 singl ploča i 30-ak albuma.... Peva sa toliko volje i ljubavi kao da je na početku karijere. Dok pijucka sok, priča nam o tome kako obožava da uživa.

Nedeljko Bilkić: Najviše volim da sam u društvu, pa da se onako, malo propisno “narakijamo”. Onda se moji drugari i ja malčice zaboravimo, smetnemo s uma koliko godinica imamo, pa volimo da šacnemo nešto lepo... Ali, ma koliko da popijem, moj mozak nikad nije pijan. Posle svakog pijanstva, sa svakog mesta i iz svake situacije, u stanju sam da izađem uspravan. Nikad me niko nije video da pijan klečim ili padam!

Šta na to kaže vaša supruga Dušica?

Nedeljko Bilkić: Nas dvoje smo u braku 35 godina. Nismo više u dobu kada se pada u nesvest zbog ljubavi, ali funkcionišemo! Da nije bilo nje, ko zna da li bih danas išta imao. Zajedno smo sticali, ali ja sam uvek bio široke ruke i da ona nije bila kraj mene, sve bi mi prošlo kroz ruke! Dušica je oduvek htela da od mene napravi idealnog čoveka, a ja to ne mogu da budem. Zar ja, čovek sa širokom bosanskom dušom, da se pretvorim u kompjuter! Nema šanse. Dušica je morala da se pomiri sa tim.

Kako uspevate da toliko dugo opstajete na estradi?

Nedeljko Bilkić: Opstao sam zbog velike ljubavi. Nikad nisam popuštao pred kojekakvim olujama. Nisam bio gomila, nisam bio kao većina drugih. Ako nije jedinstven, umetnik ne može da bude umetnik. Ovo što se poslednjih godina dešava na estradi je katastrofa. Ko ne može u životu ništa da uradi, on utrči na estradu, misleći da je to najlakši i najbrži put da stigne do nečega. Ističe svoj primitivizam, svoje neznanje, netalenat, nekulturu... Cveta ono – čega se pametan stidi, time se budala ponosi!

Koliko vas je kroz karijeru vodila želja za zaradom?

Nedeljko Bilkić: U razumnim granicama. Uvek je bilo za život, i to lep život. Moja porodica i ja nikad nismo imali velike apetite. Nisam jurio kamione, avione, kućerine. Za ovih nekoliko decenija, moja supruga i ja smo sebi obezbedili lepu egzistenciju. Bilo bi tragično da u ovim godinama sedim u kući i kukam kako nemam, priželjkujući da me se neko seti da me pozove da pevam za crkavicu. Tačno je da posla nema, svi kukaju, ali daleko od toga da ću zato crći od gladi. Nedavno sam pevao na jednom koncertu, humanitarno bez dinara. Bila je tu i jedna malada pevačica koju je gazda fantastično platio. U jednom trenutku sam ga pitao: “Je li, brate, kako meni ništa, a njoj onoliko?” Čovek mi je lepo odgovorio: “E moj, Neđo... Ti si dobar, a mi bezobrazni!”

Pre 20-ak godina, u potrazi za boljim životom, otišli ste u Kanadu. Imate li ponovo želju da odete tamo?

Nedeljko Bilkić: Ma kakvi... Beograd je moj najdraži grad. Ovde smo imali sve, ali eto... U Kanadu smo otišli 1982. godine i za tih 15-ak godina, koliko smo ostali, svačega je tamo bilo. Uspona, padova, razočaranja, promašaja... Izigrao nas je prijatelj, uleteli smo u košmar. Mnogo sam platio zbog moje bosanske duše. Znate ono, kad je neko dobar, za njega kažu da je glup. Ali kad dođe stani pani, nije se igrati sa “glupim” Bosancem! Svako bi, da je bio na mom mestu u Kanadi, pobegao glavom bez obzira! Ali, ja sam hrabro ostao dok nismo decu zbrinuli.

Sinovi su vam i dalje u Kanadi?

Nedeljko Bilkić: Jesu. Predrag je završio Medicinski fakultet i ne radi sa pacijentima, već se bavi istraživanjem novih lekova. Aleksandar je menadžer za kompjutere. Odlično su, lepo im je, ali im Dušica i ja stalno zameramo jer nikako da se ožene. Bili smo kod njih prošle godine... Voleo bih da je moja porodica na okupu, ali... Meni se tamo ne ide, a moji sinovi ne znaju šta bi radili ovde...

Da li ste se pokajali što ste pre nekoliko godina odbili jednu lepu, direktorsku fotelju?

Nedeljko Bilkić: Ima sedam – osam godina od tada. Nisam se pokajao! Nuđeno mi je lepo mesto, ne bih da detaljišem. Odbio sam na fini način, uz objašnjenje da ne mogu da naređujem, da mi to ne odobrava moja blaga, umetnička, dobronamerna priroda. Tada sam bio u opsanosti da “skliznem”, da pređem onu tanku granicu i da odem tamo gde inače nikad ne bih otišao. Lepo je biti član partije na vlasti, ali kad se stolice izmaknu... Svi mi znamo mnoge moje kolege koji su se zaklinjali, a sad im se svi smeju. Nikad nisam hteo da izdam sebe za šačicu privilegija!