Novo lice domaće kinematografije, Ana Franić, tumači glavnu rolu u najnovijem ostvarenju reditelja Dragana Marinkovića “Diši duboko”. Anu smo zatekli u pauzi snimanja filma i zamolili je za kraći razgovor. Bez imalo ustručavanja negodovanja, izašla nam je u susret.

Čini mi se da ti je krenulo. Nedavno si imala si premijeru u pozorištu, svake nedelje gledamo te u jednoj TV seriji, a sada snimaš film u kome tumačiš glavnu ulogu...

Ana Franić: Jeste, u pravu si, mada je ovom periodu predhodila godina profesionalnog zatišja. Sve moje kolege sa klase - Katarina Radivojević, Sloboda Mićalović, Zorana Bečić, Marija Vicković... odmah su dobili velike uloge u predstavama, serijama i filmovima, dok su mene reditelji zaobilazili. Bilo je i perioda kada sam bila veoma depresivna zbog toga, pa čak i sumnjala u ispravnost odluke da se bavim glumom. Srećom, strpljenje je bilo moja jača strana i pre tri meseca mi je, da kucnem u drvo, krenulo. Dobila sam ulogu u predstavi Borivoja Radakovića “Kaj sad”, televizijskoj seriji “Najbolje godine” i na kraju pripala mi je glavna uloga u melodrami “Diši duboko”. Ne krijem da sam zbog toga veoma srećna i ponosna što sam rame uz rame sa glumačkim veličinama poput Mire Furlan i Bogdana Diklića.

Znači li to da ti je ovo prvi susret sa filmom?

Ana Franić: Ne, nego prva glavna uloga. Igrala sam u Šotrinoj “Zoni Zamfirovoj”, ali je to više bilo statiranje sa zadatkom.

Čini se da će film biti veoma škakljiv zbog teme koja govori o gay populaciji kod nas?

Ana Franić: Ne slažem se potpuno sa tim, mada vi novinari etiketirate film kao gay priču. Ja to ne bih tako nazvala iz razloga što ni jedna, ni druga devojka, junakinje “Diši duboko”, nisu lezbejke, već su sticajem raznih okolnosti, koje su im se dešavale, uspostavile specifične emocije jedna prema drugoj. Na kraju obe ostaju sa svojim mladićima.

S obzirom na radnju filma, postoje li provokativne scene i da li ti je neprijatno da ih snimaš?

Ana Franić: Naravno da postoje, međutim ja ulogu ne bih prihvatila da mi se priča i jednog trenutka učinila vulgarna. Sve je to urađeno sa merom. A što se tiče samih “nezgodnih” scena, sve zavisi kako se prema njima postaviš. Ja nisam osoba koja voli da morališe, ali smatram da za svako svlačenje ili obnaženost u nekom kadru mora postojati “debeo razlog”. Seti se samo filma Jane Campion “The Piano” (Klavir) u kome postoji sekvenca gde glavni junaci (Harvey Keitel i Holly Hunter) vode ljubav. Naravno, oni to čine nagi, ali sve to izgleda kao akt, tj. umetnička slika i nimalo nije degutantno.

Misliš li da će tvoju ulogu i uopšte temu filma, naši ljudi blagonaklono primiti, jer ovo je ipak Balkan?

Ana Franić: Mislim da neće biti problema, jer su u pitanju dve žene, a to, priznaćeš, svako voli da pogleda. Naši muškarci bi možda burno reagovali da je u pitanju ljubav dvojice pripadnika jačeg pola, a kada se radi o nežnijem polu, to je već druga stvar. Možda jedino žene budu negodovale, ali ne treba zaboraviti da toga ima i van filmskog platna i da je to pojava i u svakodnevnom životu. Ipak, ne bih želela da izgleda da je film “Diši duboko” ostvarenje koje promoviše homoseksualnost... Bar ja ga tako ne doživljavam.

Jesi li promenila imidž i ošišala se zbog uloge u filmu?

Ana Franić: Jesam, s obzirom na to da smo Jelena Đokić i ja imale duge kose, po rečima reditelja trebalo je tu nešto promeniti. Odlučili smo se da ja skratim kosu i zbog toga ne žalim.

Svi glumci priželjkuju da rade sa nekim popularnim zvezdama. A ti?

Ana Franić: Ni ja ne mislim drugačije. Oduvek sam se divila glumcima kao što su Meryl Streep, Juliette Binoche, Susan Sarandon, Sean Connery, James Woods, John Malkovich, Rade Šerbedžija, Mira Furlan... Sa Mirom već snimam, a ko zna možda mi se posreći da igram i sa nekim od mojih ostalih favorita.

Kako provodiš slobodno vreme?

Ana Franić: Iskrena da budem, sad ga baš i nemam puno, ali kad god mogu izlazim, pratim većinu sportskih događaja i družim se sa prijateljima. Nikada nisam ništa aktivno trenirala, ali sam celog života volela sport. Veliki sam fudbalski fanatik i kao mlađa stalno sam išla na utakmice. Sada obožavam da pratim strani fudbal na televiziji, koji se toliko mnogo razlikuje od našeg, tako da izgleda kao da su dva različita sporta. Obožavam i rukomet, odbojku, ski skokove, a ovih dana sam presrećna što su naši vaterpolisti osvojili zlatnu medalju na evropskom takmičenju. Od srca im čestitam i nadam se da će uspeh ponoviti za mesec dana, kada se bude održavalo svetsko prvenstvo.