Kada je snimio prvu ploču pre sedam godina, folk pevač Đani je očekivao da će ceo svet postati njegov! Ali, umesto radosti i sreće koju je očekivao, doživeo je veliko razočaranje. Na uspeh je morao da sačeka... Danas, sa petim albumom, čini mu se da može da dotakne nebo. Tražen je, plaćen, zadovoljan... Može mu se sve što hoće – da nosi najskuplju garderobu, da letuje u najekskluzivnijim letovalištima, da vozi najprestižnije automobile... Dok ispija pepsi kolu iz flaše, priseća se neslavnog početka.

Đani: Bila je to katastrofa. Prvi album sam snimio za PGP sa Mišom Mijatovićem, ali on je bio u svađi sa nekim i sve se obilo o moju glavu. Album je štampan u smešnom tiražu od hiljadu primeraka i niko za nju nije ni čuo. Koštala me je 20.000 maraka. Imao sam sponzora koji mi je dao nešto novca, ali ga je ubrzo tražio nazad. Bio sam uvređen, povređen, razočaran... Svi su mi obećavali brda i doline, tapšali me po ramenima, a ovamo, svi su me varali. Ćutao sam i trpeo. Tada sam za sva vremena završio sa PGP-om.

Za koga ste snimili drugu kasetu?

Đani: Snimio sam je tek posle tri godine za ZAM. Bila su to teška vremena. U Beograd sam došao sa Kosova, sa suprugom i malim detetom, sa jednim koferom u ruci. Bili smo podstanari. Sreća moja da sam mnogo radio po kafanama u inostranstvu i da sam zarađivao relativno dobro... Elem, tri godine su mi bile potrebne da stanem na noge, da sakupim novac za nove pesme. Posle druge kastete mi je fantastično krenulo. Skočila mi je cena. Od tada, da kucnem u drvo, sve mi bolje ide. Posle trećeg album, koji sam snimio za “Grand” kupio sam stan, plac, počeo da zidam kuću. I četvrti je odlično prošao, ovaj peti je još bolji. Već dugo, ne dižem glavu od posla. Nedavno sam imao 15 radnih dana za redom. Samo što se nisam onesvestio od umora.

Isplati li se?

Đani: Kako da se ne isplati! Potpuno sam sredio svoj život. Imam divnu kuću, sjajnu suprugu, dva sinčića i sve što se u životu poželeti može. Oduvek sam želeo da imam sve najbolje. Obavezno najbolji sat, najbolji auto... Eto, ovih dana treba da mi stigne “audi osmica”, žena vozi novu “bubu”... Imam sve!

Postoji li, ipak, nešto, što nemate?

Đani: Voleo bih da imam više mira i više vremena. Nisu ni pare vredne, ako čovek nema vremena i mira. Mnoge moje kolege se načisto izgube kad krenu da zarađuju malo više. Ma, gube se i oni što ništa ne zarađuju. Kad ih samo čujem kako lažu... Te pevali su ovde, te pevali su onde... Pričaju bajke, a čovek ne može iz džepova da im istrese ni sto evrića! Sedimo, recimo, u kafani, svi jedu i piju, a onda se utrkuju ko će pre da ode, da ne plati račun...

Pazite li i vi da u kafani ne ostanete poslednji?

Đani: Nisam ja od tih. Meni nije teško da platim račun. Ne bih gledao da pobegnem, pa makar crkao od gladi. Držim se one stare da valja udeliti sirotinji! Ali džaba što plaćam... Neki me mrze jer imam. Ne znaju šta će od muke i ljubomore, pa pričaju da se bavim prljavim poslovima!

Kojim se to “prljavim poslovima” bavite?

Đani: Ma čuo sam da sam makro i da imam 10 devojaka koje rade za mene! Uh, da mi je da dohvatim toga ko je lansirao tu priču... Znaju ljudi kakav sam, pa niko ne sme da mi kaže od koga je to poteklo! Ja samo znam da sam čist i da se ničega ne plašim! I baš me briga što sam trn u oku mnogima!

Koji je vaš najveći porok?

Đani: Ne pušim, ne drogiram se, ne kockam se, ali volim da popijem! Kad se napijem, milina jedna! Tad sam najveseliji. Nisam davež, nisam kavgadžija, nikoga ne diram, samo se veselim. To je pijanstvo kakvo se samo poželeti može.

Čime se bavi vaša supruga?

Đani: Moja Slađana se bavi domaćinstvom, decom. Gde da radi! Za koje pare? Pa ona pored mene ima džeparac bolji nego što je plata najjačeg direktora!

Jesu li vaši sinovi muzikalni?

Đani: Stariji, Miloš, ima šest godina, a mlađi, Marko, četiri. Ovaj mali stalno peva pesme Saše Matića. Dere se po kući ceo dan! Ako bude kao sinovi mojih kolega, moraću žestoko da ga prevaspitam! Mislim, dobri su oni momci, sjajni drugari, ali sa pevanjem veze nemaju!

Pa to i nije presudno za uspeh u muzičkoj branši!

Đani: Znam, 90 odsto je katastrofa. Posebno pevačice! Misle da je dovoljno da izgledaju kao manekenke, pa eto uspeha. Ja dokazujem da nije tako, jer ne izgledam kao maneken. Pitaju me ljudi što ne smršam. A što da smršam? Kao, bolje bi bilo da sam maneken i da nema veze što ne znam ni dve reči da otpevam! Ništa meni, ovakvom, ne fali. Uživam u zlatnoj sredini, mirna mi glava. Za Ninom su, recimo, žene htele da izginu, a sad može da peva samo u kupatilu. Ni Baja, velika zvezda, ne prolazi sjajno. Kako stoje stvari i on će uskoro u kupatilo!