Bilja Krstić je u pratnji svog “Bistrik” orkestra nedavno u prepunom Ateljeu 212 promovisala novi album “Zapisi” objavljen u izdanju Hi Fi Centra. Tom prilikom otpevala je gotovo sve pesme s novog albuma među kojima su i numere iz filma “Zona Zamfirova” i predstave “Šargor”. Sa Biljom razgovaramo o novom albumu, a na samom početku tome kako se uopšte rodila ideja za njega.

Bilja Krstić: Na ideju su došli ljudi iz Hi Fi Centra. Nenad Raičević je bio toliko uporan da ovo uradimo. Bio je na našim koncertima i to mu se jako dopalo. Mi nismo želeli da pravimo nikakav “živi” album, iz prostog razloga što već spremamo naš drugi regularni album “Bistrik II”, koji će se pojaviti u kasnu jesen, ili pred zimu. Zato smo album “Zapisi” nazvali međualbumom između dva “Bistrika”.

Zašto se ovaj album zove “Zapisi”?

Bilja Krstić: Prvobitna ideja bila je da se zove “Zapisi iz studija M”, jer smo sve tamo snimali. Bilo je pravo zadovoljstvo svirati uživo sve odjednom. Nije bilo nikakvog peglanja, već samo proba i snimanje pesme, kao na koncertu. Na albumu su pesme koje mi inače stalno izvodimo na svojim koncertima i sa njima smo obišli svet. Zato smo imali želju da i te pesme negde tonski zabeležimo. Tu su četiri pesme iz filma “Zona Zamfirova” i muzika iz predstave “Šargor” koja se daje u pozorištu Boško Buha, a koju je režirao Milan Karadžić.

S obzirom da je film “Zona Zamfirova” prošao odlično, da li si se obogatila od tog filma?

Bilja Krstić: Moram da priznam da nisam zaradila neke pare, ni ja, ni bend u kome je desetoro ljudi. Tako da ne mogu da pričam o nekom finansijskom momentu. O tome može više da priča “Dreem company”, ali to nije toliko bitno. Moje iskustvo sa filma je prelepo i da nije bilo Mirka Beokovića, mog i Šotrinog prijatelja, verovatno ne bi ni došlo do ove saradnje. On je bio čovek koji nas je spojio.

Okušala si se i kao glumica u filmu?

Bilja Krstić: Ja kao nešto glumim! Igrala sam pevačicu Ajšu. Moje su sve scene u kafani, ali nisam imala tekst. Samo sam pevala na filmu. Strašno me raduje što moja numera “Petlovi poje” otvara film.

Kod nas se etno muzika često koristi u negativnom kontekstu. Koliko misliš da si sa svojom muzikom uspela da razbiješ predrasude o etno muzici?

Bilja Krstić: To je teško pitanje i možda bi novinari, ili ljudi sa strane mogli da daju sud o tome. Ja sam na jedan poseban način vezana za ovo što radim i zbilja imam čiste namere i puno ljubavi za ovu vrstu muzike. Da li je to etno, ili ćemo ga krstiti kao naš folklor, ili tradiciju, nije ni bitno. Želim da tu muziku pomeram malo dalje i da je približim mlađim ljudima. Meni je drago što sam dobila podršku od medija, profesora fakulteta, muzikologa, jer sam se trudila da nigde ne oskrnavim to što radim, već da sačuvam autentičnost pesme.

Ima onih koji te svrstavaju u etno muziku, i onda posle tebe sledi mnogo praznih polja?

Bilja Krstić: Neću biti lažno skromna i drago mi je ako je to zaista tako. Ima dosta dobrih pevača koji bi mogli ovo da rade i drago mi je kada vidim da se neko opredeli za ovu muziku i pokaže interesovanje za tu našu tradiciju. Mislim da za sve ljude ima mesta i da konkurencija samo čoveka može da tera da bude bolji.

Da li čovek mora da ima neko predznanje ili da bude muzički obrazovan, da bi mogao da sluša ovu vrstu muzike?

Bilja Krstić: Za ovu vrstu muzike sigurno nije potrebno neko veliko muzičko predznanje. Najvažnija je emocija. Da li ti je neko preneo tu emociju i da li ti se to dopada ili ne... Preuzmeš tu lepu energiju, pa se i ti dobro osećaš. Sam praviš izbor. Nešto te dira, a nešto te ne dira. Predznanje svakako nije potrebno.

Pošto ste dosta putovali, postoje li koncerti koji su po nečemu bili posebni?

Bilja Krstić: Postoje koncerti za koje sam ja posebno vezana. Pre svega oni u Brazilu i Salvadoru, jer smo tu fantastično prošli i najlepše uspomene odatle nosimo. Taj svet lepo prima muziku sa strane. Njima su rumba i samba sve, ali vole da čuju i nešto drugo. Pre godinu i po dana smo tamo bili i praktično su nam se od tog trenutka i otvorila vrata u svet. Vrlo bitan događaj je nastup u rimskom Koloseumu. To je bilo fantastično i tu se okupile sve velike etno zvezde sveta. Tako sam upoznala mnoge ljude sa svih strana sveta. Kao turista sam bila u Rimu i gledala Koloseum, ali osećaj dok sam pevala u tom istom Koloseumu i dan danas ne mogu da objasnim. Imala sam utisak da sanjam. Čuvam snimke tog događaja, koji je prenosilo 26 televizija, gde je bilo akreditovano 200 novinara iz celog sveta, a događaju je prisustvovalo 120 specijalnih zvanica iz Italije. To se dešava jednom u životu, mada bih volela da imam još takvih prilika.