Folk pevačica Verica Šerifović je nesvakidašnja pojava na našoj estradi. Uživa izuzetan ugled među kolegama – svi joj priznaju vanserijsko pevačko umeće. Peva i snima duže od dve decenije. Publika je voli, pa i u najvećim krizama ima posla. Ipak, njena medijska popularnost nije adekvatna njenim kvalitetima. Dok jedne tople majke večeri sedimo u njenom domu, ona priča o svemu tome.

Verica Šerifović: Nikada u svetu nije važilo da su najbolji i najpopularniji. Toliko sam svesna toga da me ne boli. Navikla sam se na to. Samo još i ćerku da naviknem na to. Ona je drugačija od mene, ne znam kako će to podneti pošto je od skoro počela da peva. U horoskopu je škorpija i ide glavom kroz zid. Za mene je muzika sve. Vasiona... Ono što ja slušam, ne sluša niko od mojih kolega. Eto, danas sam, kako sam ušla u stan, pustila Pavarotia. Obožavam Saraah Vaughan i Ellu Fitzgerald. Ludim za Al Zeroom. Prošle godine sam išla na njegov konecrt u Centar “Sava”. Srela sam tamo neke kolege. Pojma nisu imali ko je on, ali su došli zbog “šminke”! Mene takav šminkeraj nikad nije zanimao.

Ima li na estradi mnogo tog “šminkeraja”?

Verica Šerifović: Joj, čega nema. Ali, neću da lajem, pa da ljudi kažu kako sam pustila jeziče. Ja sam sa svima lepo! Nije što sam neki diplomata, nego što sam takva po prirodi. Mirna, tiha, gledam svoja posla i uživam u muzici. Sve drugo – eliminišem!

Zbog muzike ste i školu napustili?

Verica Šerifović: Napustila sam gimnaziju zbog matematike! Imala sam profesora sačuvaj bože! Dušu mi je vadio! Pre četiri godine, kada se moja ćerka Marija upisivala u gimnaziju, srela sam ga. Odmah sam ga pitala da li će joj on predavati. Kad mi je rekao da neće pao mi je kamen sa srca. Ali, eto, Marija završava gimnaziju i postoji velika moguićnost da padne na popravnom iz matematike. U pomoć sam pozvala mog profesora. Rekla sam mu: “Spasavajte, da se priča ne ponovi!” Sad on radi sa njom. Ironija sudbine! Sad mi profesor kaže da treba da mu zahvalim jer je učinio dobro delo. Da me nije “maltretirao” matematičar, danas ne bih bila pevačica!

Da li se ikada umorite i zažalite što ste pevačica?

Verica Šerifović: Kako da ne! Često! Volim da pevam, ali ne volim kafane. Ima tamo svakakvih – inetelektualaca, ali i ludaka, manijaka, psihopata, bolesnika... Mnogi misle da je naš život sladak, ali daleko je od toga. I rudari u rudniku imaju radno vreme. Samo ga mi nemamo.

Kada ste se preselili u Beograd?

Verica Šerifović: Nije baš da sam se preselila... Iznajmila sam stan u Beogradu zbog Marije. Svesna sam da će joj tako biti lakše. Završava ploču, svaki čas mora da dolazi u Beograd zbog raznoraznih obaveza... Želim da joj sve olakašam. Ako sam ja morala da jurim iz Kragujevca, ona ne mora. Znam da ću biti rastrgnuta između Beograda i Kragujevca, ali važno je da njoj bude bolje.

Ko je bolja pevačica – vi ii ćerka?

Verica Šerifović: Joj, teško pitanje... Marija je bolja! Jednom smo bile pozvane obe da se takmičimo u emisiji “Za milion godina”. Konkurencija je bila žestoka – Louis, Cune, Nikola Karović, Mira Pejić... Pobedila sam ja! Htela sam da crknem od muke, u zemlju da propadnem... Marija je bila druga! Bruka i sramota da pobedim rođeno dete! Ona nije rekla ni reč, ali ja sam se osećala grozno. Kada su nas ponovo pozvali u tu emisiju, zamolila sam ih da se ne naljute ako ja ne dođem, to jest ako Marija dođe sama. Neću da budem konkurencija svojoj ćerki!

Marija Šerifoviæ je krenula maminim stopama

Jeste li joj predočili svu težinu pevačkog zanata?

Verica Šerifović: Svesna je ona svega. Ali, jedno je pričati ili slušati, a drugo okusiti, osetiti na svojoj koži. Ipak, moraće sama da prođe kroz mnoge stvari da bi stekla iskustvo, da bi naučila da ceni dinar. Učiniću sve da kroz tu školu prođe što bezbolnije. Valjda će imati više sreće nego ja i nadam se da joj put neće biti trnovit kao moj. Bdim nad njom, svaki čas, kad joj nešto treba, skačem kao čupavac iz kutije, kad joj je mobilni nedostupan crkavam od straha, ne spavam dok se ne vrati iz provoda...

Šta je bilo najteže dok ste snimali poslednju, 10. kasetu?

Verica Šerifović: Bilo mi je teško što sam malo odstupila od svog stila. Plašila sam se kako će to publika da prihvati, ali pokazalo se da nije bilo razloga za bojazan. Muke sam imala i sa slikanjem. Žena koja me je snimala insistirala je da zauzmem neku mačkastu, zavodničku pozu. Kao da fotke začinimo sa malo erotike. U tom bečenju i izvijanju, ja sam priklještila neki nerv. Zauzela sam neki blesav položaj i nisam mogla ni da se pomerim. Nisam znala da li da se smejem ili da plačem! Erotika mi došla glave! Kad sam otišla da uzmem fotke, bila sam umotana u šal kao da je mraz, sva namazana “tedonalom”... Jedva sam se malo otkočila!