Mladu glumicu, Natašu Marković (27), rođenu Kruševljanku, poznanici opisuju kao dinamičnu, lepršavu, nekonvencionalnu, veselu osobu, koja je uvek u “speedu”. Biti pored nje znači “zaraziti se optimizmom”. Nedavno se završila domaća serija “Lisice” u kojoj je igrala jednu od “lisica” - Beograđanku Branku. Gledali smo je u i filmu “Ringeraja” Đorđa Milosavljevića i u pozorišnim predstavama “U plamenu strasti”, “Ubistvo sestre Džordž”, “Gospođica Julija”, “Shoping and fucking”, “Odvažne devojke”...

Mnogi kažu da je ti Branka iz “Lisica” veoma slična. Slažeš li se sa tim?

Nataša Marković: Glumačka podela nije bezveze napravljena, pa tako i Branka, koju sam igrala u “Lisicama” ima neke moje osobine. Sličnog smo godišta, energična je, odlučna u rešavanju problema, ponekad brzopleta, sujetna i hipersenzitivna osoba.

Seriju su, međutim, kritičari dočekali na “nož”...

Nataša Marković: To ne mogu da komentarišem zato što sam direktni učesnik. Subjektivno gledano, mislim, i u tome se ne varam, da samim tim što je podigla veliku prašinu i što su je za prikazivanje otkupili Hrvati, Slovenci, Bosanci, govori da je stekla legitimitet. “Lisice” su tokom 18 nedelja emitovanja, često bile među prvim emisijama na listi gledanosti. To govori da ih je publika prihvatila, a što se tiče kritike, ni ona nije bila ravnodušna.

U filmu “Ringeraja” pokazala si da ti ni borilačke veštine nisu strane. Da li je reč o fotomontaži?

Nataša Marković: Veoma mi je bilo zabavno da igram u toj parodiji, jer me kao žanr privlači. Što se tiče kung – fua, vežbala sam sa trenerom, i u filmu bez dublera i fotomontaže, napravila katu i tuču. Svima se u ekipi to dopalo, a vidim da ni publika nije ostala ravnodušna. Žao mi je što kasnije nisam nastavila sa treningom kung – fua, već sam se prilično olenjila. Nadam se da ću sa lepšim danima imati i više slobodnog vremena i prevazići filmsku depresiju u koju sam zapala.

Diplomirala si ove godine, ali si zadržala status slobodnog umetnika i nisi se priklonila stalnom angažmanu u nekom pozorištu. Zašto?

Nataša Marković: Još kao studentkinja bila sam član trupe “Torpedo”, ali nikada nisam težila da radim pri nekom pozorištu, već sam prihvatala uloge sa svih strana. To je super i ponosna sam što sam slobodni umetnik. Možda to i nije idealna pozicija, ali ima i dobre strane. Gde me pozovu i ukažu poverenje, mogu da se odazovem, nezavisno od volje upravnika matične kuće, čiji bih bila član. Tako sam igrala i igram u BDP, Stupici, Zvezdari, Teatru T, Somborskom pozorištu.

Kolege sa kojima si radila o tebi imaju lepo mišljenje, posebno Neda Arnerić, koja je sa tobom bila oduševljena...

Nataša Marković: Adrenalin mi brzo proradi i trudim se da na lep način budem posvećena svom pozivu. Svakog trenutka dajem najviše od sebe onome šta kreiram. Po prirodi sam tolerantna i odavno sam skapirala da ljudi vole sa mnom da rade. Pomalo je glupo što to o sebi pričam, ali ja sam zabavna osoba, brza, predana poslu, a verovatno to kolegama godi, posebno Nedi koja glumi prilazi na sličan način kao i ja. Jedino u mom poslu ne volim stres, ali i ta neprijatnost me “cima” da radim dalje...

Mnogi ne znaju da dobro pevaš...

Nataša Marković: Odlično pevam, a izvanredan sam sluhista, pa sam zavšila nižu muzičku školu – odsek harmonika. Moja sestra bliznakinja Olivera završava Muzičku akademiju (odsek gitara), a ja sam naučila da sviram i na gitari, pa mi čak ni klavir nije stran. Jednostavno volim muziku i volim da pevam. Zbog toga su me pozvali i u predstavu “Briljantin”. Priželjkujem da se u našoj zemlji napravi inteligentan mjuzikl i da mi se ukaže prilika da u njemu zaigram. To bi bilo strava.

Da li si razmišljala da nastaviš karijeru u inostranstvu?

Nataša Marković: Nisam. Ja volim da putujem, ali ne i da napustim zemlju u kojoj sam rođena. Našim glumcima je najpre zbog mentaliteta, ali i jezičke barijere, veoma teško da se probiju u inostranstvu.

Jesi li negde skoro putovala?

Nataša Marković: Pred Novu godinu sam bila u Indiju i odande nosim nezaboravne utiske. Bila sam i na krajnjem jugu zemlje i upoznala se sa njihovom kulturom, običajima, hranom, načinom življenja, razmišljanja... Oni su toliko drugačiji od nas, da su me prosto opčinili. Ljudi tamo žive svojim ritmom i tek kada sam upoznala tu civilizaciju, daleko stariju od nas, shvatila sam pravo značenje relativiteta.

Slažeš li se da je u glumačkom pozivu, osim talenta, i te kako važna i sreća?

Nataša Marković: Mislim da je najvažnije da glumac vredno radi, mada bih lagala kada bih tvrdila da je samo talenat odlučujući faktor da bi neko uspeo. Ne, naprotiv, najvažnije je imati sreću. Međutim, danas je u Srbiji mnogo glumaca i nesumljivo je da postoji mnogo darovitih ljudi, ali da svi oni imaju različite ukuse, a po ukusima se ljudi pronalaze.

Često se govori o glumačkim klanovima u koje niko sa strane ne može da uđe. Šta misliš o tome?

Nataša Marković: Pa, svaki projekat za sebe je neki klan. Kada se sprema predstava, film ili serija, ekipa se nalazi u svojevrsnom klanu. Konstatacija da se iz projekta u projekat provlače isti ljudi, stoji. Možda se reditelji, producenti, teže odlučuju da daju šansu nekim drugim ljudima, jer nemaju poverenja da će napraviti dobar projekat. Zato se obraćaju pojedincima, koji su dokazali da umeju kvalitetno da odrade zadate poslove i zbog toga se ponovo odlučuju za njih. Na osnovu dobrih rezultata i maksimalnog truda, stiče se poverenje, pa je bespredmetno govoriti o klanovima u smislu omalovažavanja, već u smislu zagarantovanog uspeha.

Kakvo je tvoje iskustvo sa novinarima, jesi li odbila da daš neki intervju?

Nataša Marković: Već danima dajem intervjue i priznajem da mi to oduzima slobodno vreme. Naravno nije to nešto enormno, ali me dosta nervira kada razgovaram sa novinarima koji su nespremni, tačnije nedovoljno informisani prilikom razgovora sa mnom. Ako ja već odvajam deo svog vremena za intervju od koga neću imati velike koristi, onda mislim da i novinari treba da budu bolje pripremljeni, a nije veliki problem da se informišu. Smatram da svako svoj posao treba da radi sa maksimalnim angažovanjem i studiozno. Međutim, uverila sam se da mi sve više novinara postavlja banalna pitanja i ja više ne želim da na njih odgovaram. O svojoj privatnosti neću da pričam, jer mislim da se to tiče samo mene.

Znači li to da si ljuta na neke novinare?

Nataša Marković: Ne, već samo da im sugerišem kako treba da rade svoj posao.

Pripremaš li nešto novo?

Nataša Marković: Ovih dana počinje emitovanje TV serije Gordana Mihića “Kuća sreće” u kojoj sam imala epizodnu ulogu. Uskoro me očekuje početak snimanja filma Srđana Koljevića “Sivi kamion crvene boje”, u kome tumačim lik reggae pevačice. Raduje me što ću biti u prilici da osim glume, pokažem i svoje pevačko umeće.