Većina pevača i grupa, bez obzira kojim se žanrom muzike bave, rukovode se principom da je za opstanak na muzičkoj sceni potrebno da svake, ili bar svake druge godine, objave novi album. Po tom principu naša najpoznatija reggae grupa “Del Arno Band” do sada je trebalo da objavi bar 10-ak CD-a, s obzirom na to da su osnovani 2. jula 1986. godine. Međutim, oni su izdali samo šest albuma, od kojih su dva kompilacijska. O tome zašto ih nije bilo više u svetu diskografije razgovaramo sa frontmenom grupe Jovanom Matićem.

Del Arno Band – Jovan Matić: Razlog je vrlo jednostavan. Živeli smo u vremenima koja su za nama i koja čoveku nisu mogla da oduzmu samo jednu stvar, a to je lični izbor da ne budu deo haotične mašinerije. Neko bi to nazvao povođenjem za ličnim dostojanstvom. Od početka smo objavljivali za privatne i nezavisne kuće, tačnije snimali smo za ljude čija je moć distribucije i marketinga bila mala. Primera radi, za drugi album jednostavno nismo imali novca, čak ni za studijsko snimanje, pa smo na nosač zvuka “preneli” koncert. Spremanje albuma i njihova realizacija je ozbiljna stvar, a sam smisao zbog čega se oni rade je sticanje prihoda. Međutim, zna se da albumi kod nas ne donose apsolutno nikakve prihode i zbog toga njihovo objavljivanje nije bilo od prvorazrednog značaja. Ako se tome pridoda i činjenica da je bend trpeo mnoge personalne promene i da je preko 130 ljudi kroz njega prodefilovalo za proteklih 16 godina, onda je razumljivo zbog čega imamo snimljenih samo šest albuma.

Da li vi kao frontmen možete da pobrojite svih 14 članova grupe?

Del Arno Band – Jovan Matić: Da se razumemo, ja pevam u bendu i glavni sam cirkuzant na sceni, tačnije onaj koji vodi igru za nas 14. Takođe, animiran publiku između pesama, a s obzirom na to da pevam “litle vocal” i pevam reči koje publika pamti, po prirodi stvari me svrstavaju u frontmene, iako ja to nisam. Kod nas u bendu i ne postoji takva funkcija, jer smo mi gomila individualaca. Što se tiče brojnosti, nas je 14 i to je ustaljeno u poslednjih osam godina. “Del Arno Band” čini 12 muzičara i dva inženjera zvuka. Priznajem da ponekad ne mogu da se setim svih prezimena, već samo imena i nadimaka članova...

Ne samo što ste jedinstveni po broju članova, već i po muzici koju izvodite. Kako biste definisali ono što svirate?

Del Arno Band – Jovan Matić: Kao jednu iskrenu poruku u neiskrenim vremenima. Možda je to drugim rečima, iskren pokušaj da, sebe i ljude koji se time bave, pa i naše poklonike, odvojimo od ludila, u kome smo se do nedavno nalazili i koje još uvek ostavlja svoje tragove. Naša muzika u sebi ne sadrži nasilništvo ni prema čemu, ni prema kome. Mi smo pripadnici reggae pravca i pripadamo ogromnoj porodici planetarnih muzičara.

Mnogi vašu muziku svrstavaju u nešto između reggae i etno zvuka...

Del Arno Band – Jovan Matić: Može da izgleda prepotentno, ali na ovom području ne postoji neko ko poznaje reggae bolje od mene. Činjenica je da bend postoji veoma dugo i da ima svoju publiku, pa nas je nemoguće ignorisati, ali zbog toga je pokrenuta lažna polemika, da li mi baš izvodimo reggae. Svirali smo sa poznatim imenima i od tih ljudi koji predstavljaju spomenike te podkulture, dobili smo dovoljno potvrda da je ono što radimo pravi reggae. Ovdašnja razmatranja da li sviramo light, heavy ili pravu varijantu nas mnogo ne dotiču i svako ko ima ikakvu dilemu neka se obrati direktno meni, a ja ću mu dati pravi odgovor.

Kako je došlo do vaše saradnje sa mnogo komercijalnijim muzičarem Gruom?

Del Arno Band – Jovan Matić: Pre nekoliko godina Gru me je pozvao i zamolio da za remiks njegove pesme “Petak” napravimo refren i određene dodatke koji bi aludirali na reggae zvuk. S obzirom na to da je momak bio ljubazan i lepo vaspitan, što je u to vreme bilo pomalo neuobičajeno, složio sam se i na licu mesta smo u studiju otpevali dvoglas za taj refren. Tu se naša saradnja i završila. Međutim, posle toga me je zamolio da statiram u spotu za istu numeru i to je cela priča. Danas, kada o tome razmišljam, smatram da nisam pogrešio, kada sam se rukovodio logikom da ne treba da se ogradim u “urbanom dvorištu” i da tvrdim da sve oni koji slušaju “ružičastu” treba ignorisati. U krajnjoj liniji ukoliko i ljudi koji gledaju te “ružičaste proizvode” budu 30 puta dnevno videli neki Del Arno Band, možda će se zainteresovati za to što radi taj bend. To se dogodilo i na našem poslednjem koncertu gde su se pojavili neki klinci koji su za nas prvi put čuli baš preko Grua. Ta deca predstavljaju značajan deo ovdašnje populacije i ako se ne potrudite da ih zainteresujete i skrenete pažnju na ono što radite, ne možete se nadati ni nekom masovnijem uspehu.

Da li se može očekivati i vaša saradnja sa nekim narodnjakom?

Del Arno Band – Jovan Matić: Iako smatram da i među narodnjacima postoje ljudi koji su cool i čestiti likovi, ja se uopšte ne interesujem za tu vrstu muzike. Mene lažni folk ne zanima. Ne treba misliti da između nas i njih postoji neka bitka i da se gledamo “preko nišana”. Kada me je zanimalo muzičko nasleđe moje domovine (dedovine ili naše zemlje), ja sam saradnju i sproveo na našem albumu “Regeneracije” sa vokalnom grupom “Paganke”. Te pevačice se bave izvornom folk muzikom ovih prostora i danas sam ponosan na tu saradnju. Međutim, novokomponovana neokomunistička i obojena vizija, tzv. folk, mene ne zanima, jer ja prosto to ne volim i tačka. Ne bih imao ništa protiv da Keba sa mnom peva pesmu “Could yuo be loved”, kao što je pevao i “Bet in black”. Čim je mogao tu numeru da otpeva znači da mu mozak nije potpuno zakrečio. Da se razumemo, ne zameram narodnjacima na tome šta rade i čime se bave, već prosto ne volim da ih slušam.

Koliko je kod nas bavljenje reggae muzikom isplativo?

Del Arno Band – Jovan Matić: Ako mislite na muziku koja nije estradna, niti utemeljena na ibarskoj magistrali, onda se ne može normalno živeti. Možda bi i moglo, ali je neophodno da se dogodi 5. oktobar i u oblasti kulture, kao što je bilo u politici. Potrebno je da se uspostave državni instrumenti koji će garantovati kako organizatorima ovog posla, tako i proizvođačima i distributerima mogućnost da zaista adekvatno naplate ono što su uradili. To je nemoguće bez definitivnog rešenja autorskih prava intelektualne svojine, a posebno piraterije. Bez tih preduslova, sigurno je da niko neće moći da živi samo od svoje muzike. Potrebno je i precizno rešiti status muzičara profesionalaca, bez obzira da li svira klasiku ili džez. Jedini pokazatelji koji govore da će se taj dan uskoro dogoditi, jesu piratski CD-i koji se trenutno prodaju i za manje od 100 dinara. Znači da je država konačno rešila da tu stvar dovede u red. Primera radi, odnos imeđu zvanično prodatog izdanja i “pirata” naše “Regeneracije” je bio 1:10. Iz toga jasno proizilazi da je neko na našem prethodnom albumu profitirao, kupio stan ili rešio neki svoj krupan lični problem. Za razliku od njega, ja nijedan ovaj problem nisam rešio tim albumom, osim što je bend dobio afirmaciju, ali od toga se ne može živeti.

Vidite li neke vaše muzičke naslednike?

Del Arno Band – Jovan Matić: Kada bih počeo da gledam na naslednike, to bi značilo da mi je put završen (smeh). Međutim, postoji nešto na šta sam vrlo ponosan. Tačno je da je i pre nas bilo ljudi koji su predstavljali reggae, ali tek pojavom Del Arno Banda reggae je procvetao. U ovom trenutku u Srbiji postoji bar sedam reggae bendova i svi će verovatno brzo objaviti prve albume (“Dečja radost” iz Kraljeva, “Smouk and soul” i “Apatrid” iz Beograda...) Kada smo mi promovisali prvi album 1989. godine u SKC, bilo je 220 prodatih karata, a na novosadskom EXIT – u 2001. bilo je 15.000 ljudi. Procenite taj odnos i dobićete pravi odgovor na pitanje imamo li naslednike reggaea. Imamo ih svakako, ali i fanove.