Odavno je poznato da lepo lice, talenat i nadasve prava uloga može doneti veliku popularnost glumcu i tako ga svrstati u red poznatih za sva vremena. Najbolji primer za to su Dragan Nikolić i Voja Brajović, popularni Prle i Tihi iz serije “Povratak otpisanih”, a posle 20-ak godina istorija se ponavlja i sa Aleksandrom Srećkovićem - Kuburom iliti profesorom Aušvicom iz tinejdž serije “Neki novi klinci”. Ovaj 30-godišnjak je do sada igrao u brojnim pozorišnim predstavima, televizijskim serijama, a jedino ga nije bilo na filmu.

Zašto te filmski producenti zaobilaze?

Aleksandar Srećković: To treba njih pitati. Znam da mogu da se iskažem i na filmu, koji je u stvari moj žanr. Sada me možda i “preskaču”, ali neće jo dugo, jer je besmisleno snimati domaće filmove bez mene!

Srećom, sa televizijom to nije slučaj...

Aleksandar Srećković: Na malim ekranima me ima i to u ograničenim dozama. Igrao sam u serijama i TV filmovima: “Proleće u Limasolu”, “Naša Engleskinja”, “Pad dinastije Obrenović”, “Gore dole”, “Porodično blago” i trenutno u seriji “Neki novi klinci”. Inače, svake nedelje sam domaćin “Koktel kluba”, emisije koja je proširila formu i u kojoj, osim u muzici, gledaoci mogu da uživaju i u duhovitim najavima i mojim umećima u spravljanju novih koktela.

Da li si postao majstor za koktele?

Aleksandar Srećković: Iako mnogi tvrde da sam sjajan, još uvek učim. Po mom ukusu su nešto jače stvari sa dosta leda, kao što su “bastardo” i “long island ice tea”.

S obzirom na to da si ekspert za pića, da li je slično i sa kulinarskim specijalitetima?

Aleksandar Srećković: Ne, kulinar nisam, ali gurman jesam. Obožavam škembiće, kuvanu kavurmu, sremsku kobasicu... Međutim, pošto mi je supruga često na stogim dijetama, ja joj se pridružujem i tada delikatesi moraju da popričekaju.

Kuburiš li sa kilogramima?

Aleksandar Srećković: Normalno je da Kubura "kuburi" sa kilogramima. Imam običaj da nakon završetka pozorišne sezone nabacim i do 10-ak kilograma, a potom ih postepeno skidam. Najteže mi je što u tom periodu moram da se odreknem moje najveće ljubavi - piva.

Tvoja supruga Marija je višestruka prvakinja države u fitnesu. Da li i ti sa njom treniraš?

Aleksandar Srećković: Ne, nikada ne bih dozvolio da me žena trenira. Time se bavim rekreativno, a pošto sam nekada davno trenirao džudo, ugrabim malo slobodnog vremena i obično uveče skoknem do Omladinskog džudo kluba “Beograd”. Međutim, nas glumce jurnjava na poslu odlično održava.

Pošto ne voliš da te žena trenira, znači li to da je nikada “ne slušaš”?

Aleksandar Srećković: Kao i svaki muškarac, ne volim da mi žena naređuje, ali ponekada dođe do granice kada moram da je poslušam, jer hoće da me bije(smeh). Šalim se! U našem domu sve se rešava dogovorom, jedino naš osmogodišnji sin Aleksa, kada ga nešto interesuje, ume da istera svoje do kraja.

Kako funkcioniše brak glumca i sportiskinje?

Aleksandar Srećković: Sasvim obično, samo što ni Marija ni ja nikako ne možemo da uskladimo slobodno vreme i izađemo zajedno u grad. Oboje smo bili studenti kada smo se venčali, a potom su naše profesije učinile da smo kao porodica idealni, ali da zajedno provodimo manje vremena, nego ostale familije. Kada ne putuje, Marija trenira, a kada ja ne igram u pozorištu, onda sam na gostovanju sa kabareom “Putuj Evropo”.

Pozorišna publika te gleda u mnogim hit predstavama, a za mnoge je tvoja uloga Travolte u mjuziklu “Golje” dosta provokativna. Da li ti je bilo teško da je kreiraš?

Aleksandar Srećković: Reč je o predstavi koja je rađena po motivima britanskog filma “Do gole kože”. Svi koji dolaze da gledaju ovaj mjuzikl, znaju šta ih očekuje, pa ne vidim zbog čega se neki zgražavaju, niti zbog čega bi mene trebalo da bude blam da na kraju, zajedno sa kolegama, izvedem striptiz. To je sastavni deo priče i poenta leži baš u toj završnoj sekvenci. Nas sedmorica uz dobru koreografiju i svetlo izvodimo skidanje “do gole kože”, a da pri tome ništa ne deluje vulgarno, već je ispalo kao vesela igra pokreta, gde se malo šta može videti, već više naslutiti.

Koji je tvoj životni moto?

Aleksandar Srećković: Sve dolazi u svoje vreme, ne onda kada mi to želimo, već onda kada je potrebno.