Iako je prve pesme snimila pre jedne decenije, folk pevačica Bina privukla je pažnju tek ulaskom u “Grandovo” jato. Nekada se pitala da li zaista ume da peva ili joj se to samo čini. Davno je raščistila sa tom dilemom. Pored mnogo rada, novca, veštine, odricanja i još koječega, morala je i ime da promeni, pa je tako od Biljane Medinger postala Bina!

Sve, sve, ali što se odrekoste imena?

Bina: Nisam se odrekla svog imena, ali nadimak mi je prokrčio više puteva. Još kada sam snimala prvi album, moj kompozitor i aranžer Time Petrov je predlagao da smislimo umetničko ime. Pošto je moje prezime unikatno, zvučno i retko, mislila sam da to nije neophodno. Ali, u međuvremenu sam promenila mišljenje.

Da li se isplatilo?

Bina: Imala sam posla i ranije kada su iza mene bila dva albuma koje sam snimila za “Diskos”. Mnogo sam tezgarila i nikada se nisam gadila tezgi! Ali, sticajem okolnosti, nisam brzo napredovala. “Diskos” je bio u fazi propadanja, nisam bila medijski propraćena kako treba. Imala sam i tragediju u porodici. Moj otac se teško razboleo i umro, pa sam pauzirala... Sada je druga priča. Da se ne lažemo – može čovek da bude najbolji na svetu, ali ništa ne vredi ako njegov rad ne prati odgovarajuća reklama. Bez reklame nema poziva, posla, novca, ničega...

Šta ste prodali da biste ušli u “Grand”?

Bina: Ništa! Nisam imala šta... Potičem iz siromašne porodice. Moj tata je bio automehaničar, a mama domaćica. Ni kašiku nisu imali kada su počeli zajednički život. Znači, od njih nisam mogla da imam finansijsku podršku. Mnogo sam pevala u požarevačkom kraju. Malo je falilo da ostanem bez glasa, ali sakupila sam novac...

Koliko godina ste morali da radite jednu kasetu?

Bina: Mnogo! Nisam ni brojala. Nisam stizala. Samo sam pevala, pevala, pevala... Nikad se nisam pravila važna, niti vadila na bolest, ili nešto drugo, nijedan posao isam smatrala ponižavajućim.

Da li ste vratili novac koji ste uložili?

Bina: Sve što sam pošteno zaradiila, to sam i uložila. Sve je to dobro promišljeno. Jedanaest godina krvavog rada da bih bila “neko”! Verujte, isplatilo se. Sada sam na nuli, a to danas nije mala stvar. Prihvatila me je publika u inostranstvu, a i ona u Bosni, a kad prođeš u Bosni, prošao si svuda!

A što ne odoste nekim kraćim putem, nego potrošiste celu deceniju?

Bina: Neka hvala! Preko preče, naokolo bliže! Zaključila sam da je pametnije tako. Što da nekom dugujem? Ne volim ni da se eksponiram da ne bih nekog iritirala.

A iritira li neko vas?

Bina: Ne... Gledam svoja posla. nerviraju me samo klanovi. Užasavaju me druženja iz interesa. Ne uklapam se u to, jer ne umem da se uvlačim i podvlačim, a nemam ni dva lica.

Saleću li vas “žestoki” momci, muvatori, grebatori i slični?

Bina: Ne! Ne inspirišem takve. Sem toga, imam sjajnog momka. On živi u Švajcarskoj i viđamo se kad otputujem tamo jer on retko dolazi ovde. Zajedno smo godinu dana i divno nam je. Pametan je, inteligentan, duhovit, šarmantan i zaposlen u jednoj ozbiljnoj firmi.

Da se ne preselite u Švajcarsku?

Bina: Nedavno sam od njega dobila bračnu ponudu! Razmišljam da li da je prihvatim samo zbog toga što ne znam kako bih živela u Švajcarskoj. Ne sviđa mi se temparament ljudi u toj zemlji. Ja sam temparamenta, a oni su hladni. Nostalgična sam, ne znam kako bih izdržala...

Šta ste još dobili, uz bračnu ponudu?

Bina: Za rođendan mi je poklonio auto - opel corsu.

Bogme, ko ne bi bi poželeo takvog dasu!

Bina: Naravno! Samo, volela bih ja njega i da mi nije ništa poklonio. Isto bi bilo i da mi je za rođendan poklonio cvetić umesto auta!

Da li vam se na nekoj tezgi nekad desilo nešto ružno?

Bina: Pre par godina u Podgorici u jednom lokalu, bilo je i nekih kriminalaca. Odjednom je jedan od njih dreknuo: ”Šta se praviš luda? Dođi ovamo, samo nama da pevaš!” Kad sam rekla da sam ja tu zbog svig gostiju, zapretio je: “Nemoj da te izrešetam!” Sledila sam se. Za divno čudo, sve se brzo smirilo i momak je čak počeo da mi se izvinjava. To je bilo najružnije što mi se ikad desilo.