U najnovijem filmu Ljubiše Samardžića “Ledina” jednu od zapaženih uloga odigrao je glumac Ivan Jevtović. Ovaj 31-godišnji Beograđanin je stalni član dečjeg pozorišta “Boško Buha”, ali ga sve češće ima i na repertoarima drugih teatrskih kuća. Do nedavno je bio lik koji prepoznaje samo pozorišna publika, ali se zatim okrenuo i filmu i pokazao da se i u tim vodama snalazi. Igrao je u “Nebeskoj udici”, “Ringeraja”, ali i u TV seriji “M(j)ešoviti brak”.

Tvoja prva filmska uloga bila je u “Nebeskoj udici”. Da li ti je bilo teško da sa pozorišne scene uskočiš u filmski kadar?

Ivan Jevtović: Prvih nedelju dana snimanja bilo je poprilično bolno. Pokušavao sam da pronađem neku sigurnost. Za svaki projekat neophodna je ukomponovana i složna ekipa koju će vezivati zajedničke emocije. Film je najskuplja umetnost i sasvim su opravdani problemi vezani za brzinu, ekspeditivnost i ogroman pritisak da se sve to uradi bez lufta, dobro i adekvatno u određenom roku. Međutim, svaka teškoća za mene je motiv više da je prevaziđem, jer sam od onih koji vole da izgube samopouzdanje, da bi ga ponovo stvorili. Ništa nije sigurno u poslu kojim se bavim, i svaki put krećem iz početka, ali se trudim da zauzmem što bolju početnu poziciju.

Tvoj otac, Vlada Jevtović, je profesor Fakultetu dramskih umetnosti i bivši upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U “Nebeskoj udici” ste prvi put igrali zajedno...

Ivan Jevtović: Zapravo, pre šest godina radio sam predstavu u “Dušku Radoviću” zajedno sa mojim ocem. Nažalost, ona nije zaživela. U filmu smo uspeli da napravimo nekoliko sekvenci, koje su bliski prijatelji i te kako prepoznali. Naš odnos je oduvek bio na nivou trener – igrač. To smo zacrtali još na početku mojih studija, tako da od njega mogu da prihvatim poneku sugestiju, ali ne moram slepo i da je sledim.

U komadu Siniše Kovačevića “Virus” pokazao si i pevački talenat. Nameravaš li da snimiš album?

Ivan Jevtović: Tačno je da sam u “Virusu” propevao zahvaljući drugovima iz kraja. Još kao klinac, imao sam razne koncerte, na kojima sam nastupao sa svojim bendom. Međutim, siguran sam da nikada neću snimiti album, iako mi mnogi kažu da ne pevam loše.

Kako doživljavaš kada te prolaznici prepoznaju na ulici?

Ivan Jevtović: Popularnost je za naše uslove prejka reč. Prepoznavanje doživljavam kao poznanstvo na nivou “komšijskih odnosa”.

Koliko je truda potrebno da bi se dobila neka uloga?

Ivan Jevtović: Najvažnije je strpljenje. Torta je mala i svi se mi mnogo pomučimo da dobijemo delić nje. Poznato je da nema dovoljno finansijskih sredstava, a glumaca je previše. Potrebno je dosta sreće uz beskrajno čekanje. Pa ipak sve je to zanemarljivo kada se počne sa pripremanjem novog projekta.

Jedan si od “stubova” avangardne trupe “Torpedo”...

Ivan Jevtović: Trudimo se da učinimo da za našu pozorišnu trupu nema nerešivih problema. Tačnije, istražujemo nove pozorišne tendencije. Tako su nastale predstave: “Klinje”, “Furke”, “Overlaping”, “Etno cirkus”, “Životinjska farma”... Uporedo sa nama nastupa i grupa “Vroom”, koja svira uživo. Svi mi, zaljubljenici “Torpeda”, uspeli smo da našem teatru podarimo nešto novo, sveže i daleko izražajnije od uobičajene klasike.

Ranije je kod nas snimanje reklama okarakterisano kao nešto manje vredno i ponižavajuće za glumca. Ti si jedan od prvih koji se oprobao i u tom fahu. Da li je razlog bio novac ili nešto drugo?

Ivan Jevtović: Agencije, pa donekle i reditelji, dosta su skeptični kada angažuju mlade glumce za snimanje reklama. Međutim, to je i normalno, pošto je snimanje reklama pravi glumački zadatak upakovan sa veštinom. Priznajem da je ova vrsta posla manje provokativna, ali daleko samoreklamirajuća. Imao sam odlično iskustvo, a ujedno mislim da se svi slažu da reklame, snimanje džinglova i pozajmljivanje glasova crtanim likovima, doprinose boljoj finansijskoj sigurnosti glumaca, kada se uzme u obzir “koliko su nam velike plate”. Jedino odobravam i uvek bih besplatno snimao spotove za Crveni krst, borbu protiv alkoholizma, droge, side i pušenja. Snimiti reklamu nije sramota, već je nasušna potreba i u zemljama sa visokim standardom. Glumac je uvek glumac.

Oženjen si Sandrom i imate 19-mesečnu kćerku Sofiju. Koliko pomažeš supruzi u kućnim poslovima i u podizanju klinke?

Ivan Jevtović: Spadam u red onih ljudi koji poslove ne dele na muške i ženske. U svakom se može naći inspiracija, pa čak i u pranju posuđa. Ravnopravno učestvujemo u podizanju i vaspitavanju Sofije, a inače sam sa Sandrom i poslovno sarađivao. Ona je po profesiji dizajner i nedavno sam učestvovao u jednom njenom performansu.