Iako se muzikom bavi 15-ak godina, Aco Pejović je snimio samo dva albuma. Kada je počinjao, nije ni sanjao da će se jednog dana naći u društvu zvezda. Priznaje, bilo je neobično neambiciozan i zadovoljan onim što je imao – lokalnom popularnošću, lepim devojkama, novcem kog je bilo u izbilju. Danas je još zadovoljniji – ima divnu porodicu, dovoljno posla...

Aco Pejović: A i proleće je! Moje omiljeno godišnje doba! U svakom slučaju – super mi je! Ljudi me zovu sa svih strana, imam zavidan broj ponuda da pevam po beogradskim lokalima. Radim gotovo svaki dan, a danas je to za pevača neviđena sreća. Kod mene je, po pitanju posla, situacija toliko dramatična da sam počeo da se krijem da ne bih morao da odbijem tezge! Neću da me ima mnogo, pa da se brzo potrošim...

Kako provodite vreme ovih dana kad ne pevate?

Aco Pejović: Blejim sa prijateljima po lokalima! Sedimo po baštama i uživamo posmatrajući lepe žene koje su izmilele iz kaputa i bundi. Živelo otvaranje sezone minića! Iz ovog opšteg tmurnog sivila, počinje da se nazire nešto lepo, svetlo, vedro. I moja žena je sve bolje raspoložena. Prija mi to... Polako sakupljam pesmice za treći album, slažem ih, gomilam...

Zašto ste prvi album snimili tek posle 10-godišnjeg pevačkog staža?

Aco Pejović: Dugo sam radio po klubovima, restoranima, diskotekama... Nema gde me nije bilo – na Zlatiboru, Žabljaku, na moru... Sjajna su to vremena bila. Palio sam se na svirku i nije mi bilo stalo do afirmacije, niti do ploče. Po završetku srednje muzičke škole, sa društvom sam krenuo da sviram po kafanama. Bili smo čupavci, cepali smo rok, ali smo uživali i u narodnjacima. Svraćao sam kući samo da mi majka opere stvari, a onda sam jurio dalje.

Jedno vreme ste imali svoje lokale...

Aco Pejović: Imao sam tri kafića, a sa drugom koji je sa mnom svirao gitaru držao sam i diskoteku u rodnom Prijepolju. Spojili smo lepo i korisno i svirali u svojoj diskoteci. Kad nam je bilo najlepše, krenula je ona ludačka infalcija. Za sav pazar koji bih sakupio u toku dana, sutradan, po podne, mogao sam da kupim samo dve-tri gajbe piva! Da me nije mrzelo da ustajem rano, mogao sam da kupim 10 puta više piva, ali ko da se žrtvuje zbog inflacije... Sve u svemu, pukao sam!

Kada ste zaključili da ipak morate da uradite nešto više za svoju karijeru?

Aco Pejović: Bilo mi je dosta ludih kafanskih noći punih duvanskog dima, pića, lepih devojaka... Sve je to lepo, ali to je ono što čoveka vuče nazad i ne da mu dalje. Sazrevao sam i zaključio da ne mogu večito tako. Zar da do 60. jurcam iz grada u grad, s tezge na tezgu i da svraćam kući da me majka pere? Na nagovor najboljeg prijatelja, mog kuma Peđe Drobnjaka i njegove supruge Bojane, prešao sam u Beograd. Bio sam svestan da je Beograd centar sveta i da ništa više neću uraditi ako se ne preselim.

Kako ste se snašli u Beogradu?

Aco Pejović: Da mi je neko ranije rekao da ću živeti u BGDu saopštio bi mu da nije normalan! Ne podnosim gužvu, frku, tramvaje, ludački tempo iod 200 na sat. Nisam mogao ni da zamislim da tako živim. Ali eto, prilagodio sam se. Već sam bio oženjen, imao ćerku Magdalenu. Pevao sam po lokalnim klubovima, picerijama, radio, radio, radio... Kada sam video ko, kako, gde i šta peva, rekao sam sebi: “Aco, nisi ti najgori!” I eto pohvatao sam konce, upoznao ljude, snašao se...

I to dobro, izgleda? Imate dobar auto, stan, snimili ste dve ploče...

Aco Pejović: Imam sve to i nešto još mnogo vrednije – fantastičnu porodicu i mnogo prijatelja, što je najveće bogatstvo. Najzahvalniji sam svojim kumovima što sam stigao dovde!

Priča se da krijete svoju lepu ženu!

Aco Pejović: Daleko od toga da je krijem! Pa, zajedno šetamo, izlazimo... Druga je stvar što ne volim da pričam o svojoj privatnosti pa ljudi to tumače kao sakrivanje. Porodicu negujem, zalivam svaki dan kao najlepši cvet. Šta mi treba da mi u kuću zaviruje neki noviar, da se nalupeta... Meni je to ružno. Kao kad slučajno pogledate kroz komšijski prozor, a komšinica se kupa. Bez veze...

Jeste li imali loših iskustava sa vlasnicima lokala u kojima ste pevali?

Aco Pejović: Verovali ili ne, nikada nisam imao problema te vrste. Sa njima ne ulazim u privatne, drugarske odnose. Gledam ih isključivo kao svoje poslodavce. Čim to pređe u druženje, od posla nema ništa. Sa njima sam uvek na distanci. Čist račun, duga ljubav!

Šta vam je profesionalni cilj?

Aco Pejović: Da budem uspešan, da obezbedim porodicu, sebe... Nema čoveka koji ne bi voleo da je najbolji, najpopularniji, najtraženiji, najplaćeniji... Popularnost je najbolji pokazatelj nečijeg rada. Svestan sam da se zvezda ne postaje preko noći. Zato ću ja lagano. Želim da jednog dana imam svoju kućicu, da imam dvorištance, da mogu da raspalim roštilj. Ne trebaju mi kule i gradovi, avioni i kamioni... Samo da je zdravlja i sreće...