Nenad Bajić – Bajone rođen je 31. marta 1958. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu, gimnaziju, privatnu osnovnu i srednju muzičku školu. Diplomirao na Stomatološkom fakultetu. Ipak, potpuno se posvetio muzici i 1980. godine postao je najmlađi član Saveza kompozitora Jugoslavije i Udruženja muzičara džeza, zabavne i rok muzike Srbije. Do sada je snimio tri singla, pet LP, dva CD i tri video kasete. Od 1995. godine svakog proleća u Centru “Sava” održavao je seriju koncerata, družeći se sa najmlađima. Međutim, poslednji nastup je imao 1998. godine i od tada do danas o Nenadu se skoro ništa nije čulo. Ipak, publika se i dalje seća njegovih pesama “Na rubu tvojih usana”, “Molitva” i “Boli me mrak”.

Da li ste se umorili od estrade i rešili da se vratite svojoj osnovnoj profesiji – stomatologiji?

Bajone: Mislim da je istina sasvim drugačija. Nakon 70-ak pesama, koje imam na nosačima zvuka i za koje sam napisao muziku i tekst, shvatio sam da sam se malo “potrošio” i da bi, napravivši novu stvar, samo plagirao samog sebe. U mojim autorskim delima iskazao sam sve ono što sam nosio u sebi i jednostavno prestao sam da se inspirišem nečim novim. Umeo sam da to primetim na vreme i jednostavno rešio da se povučem iz stvaralačkih voda, ali ne zauvek. Sa druge strane, ja sam diplomirani stomatolog. To ću uvek i ostati, ali ne nameravam da se time bavim. Muzika je ono čemu sam se u potpunosti predao. Ipak, planiram da napravim kompilaciju od jedno 30-ak pesama, koje ne postoje na modernim nosačima zvuka i koje su nastale u periodu od 1983. do 2003. godine. Možda bih tom projektu dodao i dve nove pesme.

U javnosti je manje poznato da ste pesnik i autor knjige “Na njima ostaje svet”...

Bajone: Klavijature sviram od svoje šeste godine, ali i pišem od trenutka kada sam naučio azbuku. Poezija me je posebno privlačila i žao mi je što danas živimo u vremenu, koje nije naklonjeno knjigama. Decu i omladinu, ali i one znatno starije, mnogo više privlače film, video kasete, slušanje CD ili korišćenje Interneta, nego čitanje knjiga. Ipak, poželeo sam da uradim svojevrsnu autobiografiju u stihovima i tako je nastao “Na njima ostaje svet”. Podelio sam je na tri perioda. Prvi koji je vezan za moje odrastanje, mladost i jedan idilični period nekadašnje Jugoslavije, kada smo živeli u velikoj zemlji i slozi, drugi od 1991. godine kada je već krenuo nesrećni rat na našim prostorima i kada smo postali svedoci ubilačkih vremena, a poslednji deo knjige je svojevrsna vizija budućnosti. Posvetio sam je deci, koja su jedina svetlost ljudske civilizacije. Inače, sama knjiga ilustrovana je crtežima koje sam uradio zajedno sa suprugom Gordanom. Pre toga vodio sam računa i o pismu, kojim je pisana, a reč je o ćirilici, pismu koje odumire. Koristio sam autentična slova iz prvog Srpskog bukvara.

Počeli ste kao pop pevač, objavivši 1979. godine singl pod nazivom “Ana Marija”. Kako je došlo do toga da se okrenete pesmama namenjenim najmlađima?

Bajone: Desilo se to sasvim slučajno, pre sedam godina dok sam zimovao na Kopaoniku. U to vreme na televiziji se vrtela reklama za novi album “Uprkos vremenu”. U spotu se videlo dete, moj sin Nikola, koji je tada imao osam meseci i koji je bio obučen u kožnu rokersku jaknu . “Grickao” je moju ploču, a u pozadini se čuo glas koji je govorio: “Mmm... ala je ovo ukusno”. Tada su mi prilazili mališani, koji su tu provodili zimski raspust i pevušili moje pesme. To je na mene ostavilo izuzetan utisak, jer čega ima lepše nego na snežnoj belini biti okružen decom. Nakon toga je usledio poziv iz jedne novopazarske škole da održim koncert, i to je bio fenomenalan doživljaj. Tada sam shvatio da nema zahvalnije publike, niti boljih slušalaca od đaka. Svuda gde sam nastupao, imao sam priliku da upoznam školske plesne grupe, tako da sam vrlo brzo znao gde imam najkvalitetnije mališane, koji punim srcem i sa ogromnim talentom umeju da plešu. Potom sam 1995. godine napravio prvi veliki koncert u Centru “Sava”, koji je bio za decu i sa decom.

Koliko puta ste održali koncert u prepunoj sali Centra “Sava”?

Bajone: Oko 40-ak puta, a ako se tome dodaju i nastupi humanitarne prirode, onda je njihov broj veći od hiljadu.

Klinci vas obožavaju. Svrstavaju vas uz svoje drugare poput Branka Kockice, Peđolina i Mande. Da li vam to godi?

Bajone: Svakako, mada Branko, Peđolino i Manda ne rade ono što ja radim. Oni se specifično druže sa decom, dok sam ja kantautor koji piše i za decu. Najmlađi me vole, a verujem da razlog leži u ogromnoj ljubavi koju dajem mališanima, jer ničeg lepšeg nema nego biti okružen onima koji na kraju koncerta žele da dobiju autogram, sliku ili malo porazgovaraju, pa čak i uruče neku njima dragu sitnicu, koja je data od srca, a koje ja ljubomorno čuvam. Uvek mi je najdraže bilo kada na licima dece ugledam osmeh i na trenutak učinim da zaborave surovu realnost koja ih je okruživala. Čuvam jedno pisamce devojčice iz Obrenovca u kome ona doslovce kaže: “Bajone, ukoliko nastaviš sa koncertima i zabavljaš decu još puno godina, jednoga dana će ti sazidati spomenik”. Uvek kada pročitam to pisamce osećam se kao kralj dečje planete. Nedavno sam na Dečjoj nedelji u Soko Banji dobio na poklon flašu od moje publike, u kojoj je stajala poruka: “Ostani i dalje čuvar dečjeg osmeha”. Posebno mi je draga i kad kod je pogledam, setim se da negde postoje deca koju mojim pesmama umem da oraspoložim.

Kako biste najbolje predstavili Bajonea onima koji tek dolaze i još nisu upoznali vašu muziku?

Bajone: Možda najbolji odgovor može da da moj sin, koji je u školskom sastavu napisao: “Moj otac Nenad Bajić – Bajone je pesnik, kompozitor, pevač i stomatolog”.

Otac ste 15-godišnje Mine i 9-godišnjeg Nikole. Da li će neko od njih krenuti vašim stopama?

Bajone: Ne znam. Mina je jedna ozbiljna devojka koja je završila muzičku školu, sedam godina pohađala balet i izuzetno je samo samostalna osoba. Što se tiče Nikole, on ima talenta za slikanje, a nedavno je počeo i da uči da svira na klaviru. Šta god da požele da u budućnosti postanu, moje je da ih podržim. Biti muzičar nije lak posao, a pogotovo u našoj zemlji, koja nije bogata i u kojoj nema velikih uslova za kreativan rad.

U šta verujete?

Bajone: Čitavog života verujem dobrim ljudima i tragam za njima. Čini mi se da je to moja životna misija. Svestan sam da ih ima malo, i da ih je veoma teško naći, ali kada ih pronađem, predivno je osećanje poštovanja i dobrote koje iz njih zrači. To je jedini način da se preživi, da se ostane zdrav i normalan. Ovom svetu je potrebno širenje pozitivne energije.