Boban Marković, jedan od najpoznatijih domaćih trubača, poznat je i priznat i van granica naše zemlje. Sa svojim orkestrom, godišnje održi više od stotinak koncerata i do sada je objavio sedam albuma. Trenutno, je između dve turneje, a priprema i materijal za novi CD koji će, krajem aprila, biti objavljen u Berlinu.

Imate još sat vremena do polaska voza za Če ku, tačnije za Prag, gde vas očekuje američki orkestar sa Frankom Londonom...

Boban Marković: Biću gost na njihovom albumu, a uskoro će mi i oni uzvratiti posetu. Tako će gostovati na mom novom materijalu. Inače, sa Frankom Londonom se već poznajem, jer smo i ranije uspešno sarađivali.

Da li vas više cene u inostranstvu, nego kod nas?

Boban Marković: Uveren sam da me više cene u inostranstvu. Primer za to je i što sam od objavljenih sedam CD-a, kod nas uspeo da snimim samo četiri, a tri u Mađarskoj, i ovaj najnoviji u Nemačkoj. Poslednji sam tek uz pomoć B92 uspeo da objavim. Inače, tačno je da me van granica drugačije prihvataju, jer mi se čini da u svetu ovo što ja radim drugačije tretira nego kod nas. Puno radim, pratim uglavnom svetske stvari, jer vidim da je Evropa za to zainteresovana. Na primer, prošle godine sam imao 110 koncerata širom našeg kontinenta, a za ovu godinu planirano je čak 120. Složićete se da je to jako puno i veoma naporno. U septembru bi trebalo da idem u Ameriku.

Ko je vaša publika u Americi, naši ljudi ili Amerikanci?

Boban Marković: Odlazim na poziv Amerikanaca, ali na koncertima ima i naših ljudi. Prošli put u Njujorku ih je bilo nešto manje, ali koncert u Chicagu je bio fantastičan. Najviše je došlo na ih ljudi, koji su tokom koncerta od sreće plakali.

S obzirom na to da vas puno traže, da li ste se nekada dvoumili oko ostajanja i nastavljanja karijere u inostranstvu?

Boban Marković: Ne, iako volim da snimam van moje zemlje, najdraži mi je povratak u rodni Vladičin Han. Tamo mi živi porodica, za koju sam izuzetno vezan.

Možda planirate da se preselite u Beograd?

Boban Marković: Čak ni to ne. U Vladičinom Hanu mi je supruga Lidija, a sin Marko (15) svira sa mnom u orkestru i uvek je na turneji pored mene. Kći Tamara (18) se prošle godine udala i sa mužem živi u Nišu. Ipak, najdraže mi je rodno mesto, kome se uvek vraćam i u kome sam najsrećniji.

Kako sarađujete sa sinom?

Boban Marković: On radi mnogo više, nego što sam ja radio kada sam bio njegovih godina. Nadam se da će Marko za jedno tri - četiri godine postati šef orkestra i to bi mi bilo drago. Međutim, to ne znači da ima protekciju zato što mi je sin, jer u muzici nema foliranja.

S obzirom na to da ste višestruki pobednik Sabora u Guči, mnoge je iznenadilo kada se tamo niste pojavili prošle godine. Koji je razlog toga?

Boban Marković: Volim Guču, njen Sabor i vreme njegovog održavanja suza mene tri najlepša dana u godini. Smatram da je ta manifestacija moja odskočna daska u karijeri, ali mi je žao što na njoj više ne učestvujem. Pre dve godine bilo je malih problema sa nekim ljudima iz Odbora koji su mi zabranili da sviram ono to želim. Pravilo je da se nastupi sa dve numere, od kojih je prva izvorna, a druga numera je bila prerađena muzika iz filma “Otpisani” i tada su mi iz Odbora rekli da to ne mogu da sviram, što me je veoma pogodilo. Ispoštovao sam pravilo, a na komisiji je bilo da odluči kako će me oceniti. Međutim, pošto su mi zabranili da sviram “Otpisane” odlučio sam se da se ne takmičim, jer sam duboko uveren da treba da idem uvek korak napred, a ne nazad. Morao sam da potpišem izjavu da neću da sviram, i na tome bi ostalo da oni ubrzo nisu postali svesni koliko me publika voli. Potom su mi predložili da nastupim, ali van takmičenja. Na to sam pristao, ali izgleda da sa tim nisu bili upoznati članovi žirija, koji su me ocenili i po prvi put se dogodilo da izvođač dobije punih 50 poena. Proglasili su me najboljim trubačem, a ja sam potom odmah otišao na turneju u Mađarsku. Međutim, u novinama sam pročitao da su diskfalifikovali, ne samo mene kao pobednika, već i komisiju koja me je ocenila. Čak su pričali da će mi oduzeti trubu koju sam dobio kao priznanje iz ruku Jelisavete Karađorđević.

Kako ste regovali?

Boban Marković: Bio sam veoma revoltiran, pa sam im poručio da ću trubu jedino vratiti onoj osobi koja mi je uručila. Naravno na tome je ostalo, ali prošle godine nisam ni pozvan na takmičenje. Nekako u to vreme sam imao koncerte u Italiji. Čuo sam da su dotični ljudi iz odbora smenjeni, što mi je veoma drago, mada ja ni ove godine neću učestvovati na Saboru. Ne zato to ne želim, već zato što imam zakazane koncerte. Mada, ako Bog da, možda uspem da skoknem do Guče i posetim je na kratko kao gost.

Kako biste definisali svoju muziku?

Boban Marković: Kao muziku koja je specifična i orkestar koji se razlikuje od svih sličnih sastava. Puno radimo, pripremamo se tokom cele godine i maltene svake godine objavimo po jedan album. Sastav orkestra “Boban Marković” broji 12 članova, a imamo čak tri bubnjara.

Da li ste strog šef?

Boban Marković: Mislim da nisam, ali sam zahtevan. Srećom, imam mlade ljude koji vole da sviraju i dobro rade svoj posao. Za nas, dok vežbamo, ništa drugo ne postoji, ali zato nema pesme koju ne umemo da odsviramo. Ništa nam nije teško, niti nemoguće. Sviramo muziku iz celog sveta, pa kad nas neko sluša, ne može da odredi da li smo Grci, Amerikanci, Mađari... Puno stvari sam preradio, neke sam sastavio, pa čak i kod obrada teško može da se prepozna čija je stvar, jer unosim lični pečat.

Sarađivali ste sa poznatim imenima kao što su Goran Bregović i Emir Kusturica....

Boban Marković: Tačno. Bila je to saradnja na projektima “Arizona Dream” i “Underground”. Jednom prilikom upoznao sam Bregovića i on me je pozvao u studio da nešto odsviram. Odslušao je moj čoček, potom obradio njegov deo iz pesme Šabana Bajramovića i tako je stvorio “Mesečinu”. Snimili smo je u Vladičinom Hanu, gde sam ja svirao sa svojim orkestrom, a pevao je stari Osman. Ubrzo je postala hit, koji se i dan danas najčešće svira na svim radosnim događajima.