Pravu popularnost Željko Samardžić je stekao u kasnim 30-im godinama. Dobrim glasom i pesmama naprečac je još “Jednim viskijem” i “Grlicom” osvojio pre svega ženska srca. Željko je danas vrlo popularan i vrlo tražen. Ima toliko poziva za gostovanja, da nema vremena da svuda stigne. Njegove pesme vole pre svih žene, a sudbina mu je odredila da i u rođenoj kući bude okružen samo ženama, jer sa suprugom ima tri ćerke Danijelu, Sanju i Minju. Ono što mnogi očekuju je novi album Željka Samardžića. Koliko je blizu novi album, kaže:

Željko Samaržić: Još uvek sam na nekim mojim putešestvijima, nastupima i ne ostaje mi puno vremena za rad na novom albumu. Međutim, koristim slobodno vreme da uđem u studio, otpevam neku novu pesmu, radim nešto novo... Mislim da će novi album doneti mnogo dobrih pesama. Tim autora je nepromenjen, a poznato je da tim koji pobeđuje ne treba menjati. Tu je i Marina Tucaković i Futa Radulović, Saša Dragić, Kiki Lesandrić, Dragan Brajević... Mislim da će biti malo noviteta i u muzičkom žanru. Malo ću da se pomerim sa ove tačke. Kad god sam napravio neku promenu ona je urodila plodom, pa nema razloga da ne verujem da će tako biti i sada. Imao sam tirižan i komercijalan poslednji CD koji me obavezuje da posvetim pažnju na sve detalje pri radu na novom albumu.

Jedni vas svrstavaju u zabavnu, a drugi u narodnu muziku. Da li ste vi lično opterećeni tim muzičkim kategorijama?

Željko Samaržić: Nisam i sasvim mi je svejedno gde će da me svrstaju. Ako me publika doživljava na različite načine, meni je to drago. Trudim se da budem prirodan i ono što jesam. Ja sebe smatram pevačem za narod. Rastao sam na zabavnoj muzici i ona mi protiče korz vene. Ali, veliki uticaj na mene, kada je narodna muzika u pitanju imao je Toma Zdravković. Trudio sam se da moje zabavne pesme malo zamirišu na narodnjake. To se pokazalo kao dobar recept i neću ga menjati.

Ove godine nije bilo čuvenih osmomartovskih koncerata u Centru “Sava” u Beogradu?

Željko Samaržić: Oni se nisu dogodili iz prostog razloga što je pomeren termin održavanja FEST-a. To je viša sila. Ipak je Centar “Sava” mesto gde sam se odomaćio i gde volim da pevam. Šta će dalje biti, videćemo. Da li ćemo raditi koncerte pred Novu godinu, zavisi od mnogih okolnosti. U svakom slučaju znam da sam ostao dužan koncerte svojoj publici. To što neće biti baš na 8. mart, nije bitno. Slavićemo pred Novu godinu.

Stalno ste na putu. Gde ste nastupali u poslednje vreme?

Željko Samaržić: Pevao sam 8. marta u Parizu. To je jedan od mojih većih koncerata u jednom klubu u kome su nastupali najpoznatiji džezeri sveta. Taj klub je iznajmljen za moje gostovanje i bilo je veoma lepo. To veče je bilo puno emocija i imaću razlog više da Pariz nosim u lepim uspomenama.

U vreme ratova na ovim prostorima i vi i vaša porodica ste bili žrtva svega toga. Kako vam izgleda kad se danas osvrnete na taj loš period?

Željko Samaržić: Meni je to stalno u glavi! Ostao sam bez svega i kada sam uhvatio sebe da sa 40 godina tražim novac od oca za cigare, rekao sam sebi da je vrag odneo šalu i da nešto moram da učinim. Imao sam sreću da naletim na ljude koji su mi pomogli oko prvog albuma. Možda mi i to sećanje pomaže da budem na svojim nogama, i da se profesionalno bavim ovim poslom. Strašno cenim i poštujem božji dar i mislim da mi se Bog osmehnuo, da me je pogledao i dodelio karijeru u pravom trenutku. Danas mislim da je karijeru mnogo teže očuvati, a mnogo lakše doći u mogućnost da te vide i čuju za tebe.

Žene su vam publika, u kući imate samo žene, da li vas je Bog “osudio” da budete okruženi ženama?

Željko Samaržić: Moguće je da je tako, ali to jedna lepa osuda! Uz moje ima i ličnost se vezuju žene i to je nešto od čega ja ne mogu pobeći, niti želim da bežim. Mislim da su žene te koje na najbolji mogući način dožive emociju koju nudim u svojim pesmama.

Koliko ste nostalgični?

Željko Samaržić: Jesam nostalgičan i dosta žalim za nekim prošlim vremenima, ali se ne osvrćem za njima. Trudim se da idem napred i da gledam što dalje u budućnost. Od uspomena se ne može živeti, ali neke stvari ne treba zaboraviti i treba ih u sebi zauvek nositi.

Imate li danas tremu kada izađete na još jedan nastup?

Željko Samaržić: Pozitivna trema uvek postoji, ali kad izađem na scenu, ona lagano nestaje. Negde oko pete pesme glas mi se skroz “otvori” i dobijem potpunu sigurnost. Gla6s se pomera i traži neki balans koji pokreće energiju iz pevača ka publici. Kada moj glas dostigne vrhunac, svaku narednu pesmu doživljavam kao novi gol. To je osećaj kao da igrač da nekoliko golova pred 100. 000 ljudi. Tako se osećam na koncertima.

Da li je zima vaše godišnje doba?

Željko Samaržić: Nikako! Ne volim zimu, ali volim kada se za Novu godinu sprema sarma. Mnogo volim leto, more, čamac, pecanje... Možda će zvučati smešno, ali se mnogo srećno osećam kad odem na neku stenu i na njoj ostanem dva sata gledajući u more i nebo. Tada naviru uspomene i vraćam se na priču o nostalgiji...