U životu folk pevačice Anice Milenković (25) puno je novina. Snimila je 10. jubilarni album, preselila se iz Požarevca u Beograd i postala Beograđanka, odljubila se, stekla posestrimu... Dešavaju joj se lepe i ružne stvari, a ona ih podnosi ne uzbuđujući se. Kaže, oguglala je na sve, a šokovi su je očeličili. Hrabra je, vedra, nasmejana i tvrdi da muškarcima više ništa ne veruje!

Anica Milenković: Ne verujem posebno onima koji se tope govoreći lepe stvari! Bežim čim mi neki kaže nešto lepo. Odmah zaključim da je folirant. Toliko puta sam se opekla... Fizički, psihički, emotivno, finansijski da nekad pomislim da je pravo čudo što sam živa! Ali posle svakog promašaja, sve sam jača. Nisam zaboravila ko sam i odakle sam i kad vidim gde sam, divim se sebi!

Zamalo da se udate pre nekoliko meseci...

Anica Milenković: To je samo tako izgledalo. Bila sam u vezi u kojoj sam uživala i činilo mi se da je idealna. U početku je sve bilo lepo. On me je obasipao pažnjom, nežnošću, poklonima, sve je ličilo na bajku. Danas o njemu ne želim da pričam. Kako je prolazilo vreme, tako su mu neke stvari sve više smetale. Nije mogao da podnese ljude oko mene, počeo je da mi se meša u posao. Kad su krenule provokacije, prekipelo mi je. Sasekla sam tu vezu jer sam shvatila da me vuče u propast!

Razočarani ste u muški rod?

Anica Milenković: Bila sam razočarana, ali me je to prošlo. Jednostavno, ne razmišljam o onome što je bilo... Trenutno uživam u slobodi i “šacujem” jednog drugara. Među nama struji neki fluid već dugo. Ipak, ne znam kako mogu da se dotičnom dopadnem kad sam oličenje svega što ne voli – veliko sam dete, džangrizalo sam... Ali, sve je moguće!

Šta vam bi da se konačno preselite u Beograd?

Anica Milenković: Godinama sam to nameravala, ali trebalo je da me nešto žestoko prodrma pa da to zaista učinim. Često sam na nogama od šest ujutro i ne znam gde ću pre i šta ću pre... Nedavno, vraćajući se iz Novog Sada u četiri ujutro, zamalo nisam zaspala za volanom. Glava mi je pala i nisam mogla da nastavim. To je bio presudni trenutak. Shvatila sam da više ne mogu tako, da moram nešto da preduzmem da sebi olakšam život. I – eto me u Beogradu!

Kako ste se snašli?

Anica Milenković: Odlično! Samo, nikako da zapamtim kako se zove ulica u kojoj stanujem! Za divno čudo, uspevam da potrefim da stignem do stana. Muka mi je kad taksisti treba da objasnim gde treba da me vozi. Pošto ne znam ime ulice, pokazujem mu put kojim treba da idem. A kada iz kuće nekome treba da objasnim gde sam, ja izađem na terasu, pošto se sa nje vidi ime ulice, pa mu kažem! Ima vremena, upamtiću...

Da li ste stan iznajmili ili kupili?

Anica Milenković: Još nisam u situaciji da sebi priuštim sopstveni stan. Užas koliko sam se istrošila zbog ovog albuma. Htela sam da sve pesme zvuče najbolje što je moguće. radila sam sa puno ljubavi, sa ambicijom da se istovremeno svidi i drugima i meni. Nadam se da ću krajem godine moći da kupim stan. Doduše, ko zna...Ljudima je sve manje do pesme, nema ni novca...

Kako stojite sa kilogramima?

Anica Milenković: Onako... Ljudi kažu da mi ovi koje imam odlično stoje, ali ja bih da se vratim na 55 kilograma, to jest da neki izgubim. Malo jedem, malo ne jedem... Prespavam pola dana, kada se probudim, smažem voćkicu ili salaticu. Tako je dok mi se ne otvori apetit. A kada se otvori, ne biram! Mažem sve što mi dođe pod ruku! Ali, mnogo je lepo izgledati kao čačkalica! Zato zavidim manekenkama.

Jeste li našli svog starijeg brata?

Anica Milenković: Godinu dana pre nego što je rodila mene, moja majka je rodila muško dete. Lekari su joj rekli da dete nije preživelo. Ali, počele su da kruže priče da je moj brat živ, da je usvojen... Majka i ja smo počele da to čeprkamo, da kopamo po glasinama i njihovim tragovima. Ali, baš pre nekoliko dana sam pričala sa majkom o tome. Ona je svesna da bi porodici koja ga je usvojila i njemu uništila život ako je on zaista čovek za kojeg pretpostavljamo da je njen sin, to jest moj brat... Bilo bi to rasulo za sve... zato smo prestale da čeprkamo. Samo neka je on živ i neka je dobro.

Šta vas muči ovih dana?

Anica Milenković: Velike poslove sam završila, imam sve razloge da budem srećna i zadovoljna, ali mi virus ne da mira. Zgrabio me, pa me ne pušta. Tako je već dva meseca! Baksuz sam kakav se retko rađa! Ubiše me kašalj i temparatura, a kod lekara mi se ne ide. Nikad nisam pila lekove i kad pomislim da bi lekar mogao da mi kaže da su neophodni, još mi je gore. Pobedila sam ja u životu svašta pa ću naći snage i sa virusom da se izborim!