Dragoslav Pavle Aksentijević (60) diplomirao je i magistrirao na Likovnoj akademiji u Beogradu, a pored slikarstva bavi se i crkvenom i narodnom muzikom – srpskom i vizantijskom. Ovaj autentični tragalac – restaurator i interpretator zvuka srednjovekovnih muzičkih zapisa, u velikoj meri je doprineo očuvanju i predstavljanju srpske i vizantijske muzičke zaostavštine. Dobitnik je brojnih značajnih priznanja kod nas i u svetu, a pre dve godine osnovao je grupu “Zapis”, koju čine četiri mlada umetnika: Rastko i Damjan Aksentijević (sinovi), Bojan Ivković i Spasoje Tufegdžić. Svi članovi grupe sviraju na autentičnim narodnim instrumentima. Nakon brojnih nastupa u inostranstvu i širom Srbije i Crne Gore, nedavno su objavili CD pod nazivom “Šareno pile”, a sam Pavle Aksentijević kaže da ne može da se seti koji mu je ovo album po redu, sedmi ili osmi...

Ranije ste se obraćali starijoj publici, a sada mlađoj. Namerno ili...

Pavle Aksentijević: Tačno. Sadašnja starija generacija je nekada bila generacija srednjeg doba, a današnja srednja je bila mlađa. Međutim, nadam se da ću za muziku koju izvodim zainteresovati i mladu generaciju, jer pokušavam da ih upoznam sa našim velikim muzičkim blagom. Primećujem da se mladi sve više interesuju i to mi je drago.

Jedno vreme ste bili na “crnoj listi” muzičkih urednika televizijskih stanica. Da li je to sve prevaziđeno?

Pavle Aksentijević: Publici u sali nisam se obraćao punih 12 godina, već sam pevao ljudima koji su se okupljali na ulicama i trgovima i koji su protestvovali zbog nesnosne vlasti. Bio je to mučan period i za mene, kao i za mnoge naše građane.

S obzirom na to da ste slikar, koliko ima dodirnih tačaka vaše pevanje sa likovnom umetnošću?

Pavle Aksentijević: Dosta. I slikarstvom i muzikom obraćam se nekom liku koji je u publici. Za crkvenu pesmu se može reći da je pevana ikona, a za naslikanu ikonu da je raspevana u koloritu. Termini se preklapaju i obe umetnosti proističu kao dva različita zraka, iz istog Sunca.

Da li ste ponosni što su sinovi krenuli vašim stopama?

Pavle Aksentijević: Veoma sam ponosan i nema ničeg podsticajnijeg nego kad sa njima zapevam, jer oni to čine kvalitetno i savršeno.

Šta mislite o našoj turbo folk muzici?

Pavle Aksentijević: To nije naša muzika. To je muzika koja je komponovana za narod ometen u razvoju, tačnije za narod obamrle svesti. Taj zvuk agresivne, tuđe, azijatske muzike, pratio je sve naše poraze i izgleda da je pravljen za narod, da bi ga pripremio za sve loše što nam se događalo.

Vidite li neke svoje naslednike?

Pavle Aksentijević: Srećan sam što ih ima i to u ne malom broju. Tu bih istakao imena kao što su: Nikola Pop Mihajlo, Vlada Jovanović sa svojim horom, otac Kozma Koviljski...

Ranije ste puno više pevali u crkvi, a sada to nije slučaj. Da li je u pitanju nedostatak vremena?

Pavle Aksentijević: Ne. Iskreno da kažem, vremena imam, ali liturgije počinju veoma rano, što meni ne odgovara. Čak sam pokušavao da ubedim neke sveštenike, moje prijatelje, da liturgije počinju kasnije, međutim to mi nije uspelo. Zato sada nastupam u crkvi samo kada su neki veliki praznici.

Hoćete li se vraćati vašoj prvoj ljubavi – slikarstvu?

Pavle Aksentijević: Ne bih se složio da mi je slikarstvo prva ljubav, niti da ću mu se vraćati, jer ja sam neprekidno i slikar i muzičar. Čak više vremena provodim uz štafelaj, a manje na koncertima.

Šta mislite o muzici koju izvodi Bilja Krstić?

Pavle Aksentijević: Njena interpretacija je vrlo suptilna, oslonjena na sam izvor, a posebno mi se dopadaju izvanredni spotovi, koji podupiru njenu promociju. Mislim da je nema u dovoljnoj meri, koliko ona zaslužuje. Jedno vreme smo navikli da je često slušamo, a sada se nešto drugo događa – jednostavno je nema. Ko vodi programsku politiku na tim televizijama, teško je uočiti, ali važno je da Bilja Krstić peva iz velike ljubavi i posvećenosti.