Najnovije rediteljsko ostvarenje glumca Ljubiše Samardžića film “Ledina”, na prečac je osvojio gledaoce, u inostranstvu, na ovogodišnjem FESTU, a ovih dana puni bioskope širom Srbije. Čast da ga prvi vide pripala je berlinskoj publici, gde je prikazan u okviru programa “Panorama”, a pravi kuriozitet je da je film posle 10-ak burnih godina, reč o prvom ostvarenju urađenom u produkciji Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Scenario za film je napisao Nikola Pejaković, uz pomoć zagrebačkog dramaturga Darka Lukića, a muziku je komponovao Nemanja Musurović.

Koja je tematika “Ledina”?

Ljubišta Samardžić: Posle ”Nebeske udice” koja je za temu imala bombardovanje i filmom “Nataša” u kome su se provlačila dešavanja neposredno uoči oktobra 2000. godine, “Ledinom” sam se vratio sedam godina u prošlost zato što se prošlost ponavlja. Kao pojam, ona je kobna za sve nas koji živimo na ovim uzavrelim balkanskim prostorima. Možda razlog leži u činjenici da sam ušao u godine kada se manje smejem, a više sebi postavljam pitanja - kako, zašto i dokle. Moj film se bavi osetljivom temom odnosa okoline prema ljudima i deci iz mešovitih brakova. Zato ima neophodnu dozu iskrenosti, jer dodiruje osećanja gledaoca. Film je takođe inspirisan mojim komšilukom, gradio sam ga srcem i sa autorima i glumcima, u koje imam puno poverenja.

Prošle godine niste prošli na konkursu Ministarstva kulture za dodelu finansijskih sredstava za novi projekat. Da li je u pitanju bio film “Ledina”?

Ljubišta Samardžić: Ne, “Ledina” je alternativni projekat. U početku se radilo o sjajnom romanu Slobodana Selenića “Prijatelji”, sa kojim sam izašao pred komisiju. Međutim, od njih sam dobio negativan odgovor, pa sam se, veoma povređen, okrenuo drugom projektu i na sreću “Ledina” je moja uspešna lična satisfakcija. Takođe je to moj, do sada, najteži film i priznajem da sam ga uz veliki napor snimio. Radio sam ga van očiju javnosti, veoma brzo, ali kvalitetno, tako da je u poslednjem trenutku stigao na Berlinski festival. Još mi je draže što je film zatvorio ovogodišnji FEST i time dokazao da domaće ostvarenje ne stoji u zapećku svetskih projekata.

Žalite li možda što niste i sami zaigrali u “Ledini”?

Ljubišta Samardžić: Ne, iako sebi uvek mogu da priuštim zadovoljstvo i da glumim u nekom od svojih filmova. Međutim, ovde sam shvatio da će daleko produktivnije biti ukoliko pustim mlađe glumce da dočaraju svo breme vremena kome pripadamo.

Da li je bilo problema tokom snimanja, pošto se u nekim novinama pojavio natpis da je hrvatska glumica Ksenija Pajić bila veoma ekscentrična i puno zahtevala?

Ljubišta Samardžić: To su prosto rečeno “novinarske patke”. U filmu se osim Ksenije i Dragana pojavljuju i poznata glumačka imena poput: Sijaha Sokolovića, Milene Dravić, Seke Sablić, Radmile Živković, Milice Milše, Ivana Jevtovića, Bode Ninkovića, Mime Karadžića, Zore Manojlović... Sa njima nije bilo nikakvih problema, već smo se svi trudili da damo sve od sebe. Brzo sam shvatio da imam sjajnu ekipu koja je umela da iznese film. Sve ostalo su čiste izmišljotine.

Gde je film sniman?

Ljubišta Samardžić: Najvećim delom na jednoj novobeogradskoj Ledini, ali i u Dubrovniku.

Priča se da je bilo problema sa kompozitorom Matijom Dedićem (sinom Arsena Dedića i Gabi Novak). Čak se nagoveštava i zabrana prikazivanja filma u Hrvatskoj. Zbog čega?

Ljubišta Samardžić: To je nešto što je sporedna stvar, ali nije razlog da ne odgovorim na pitanje. Prilikom dogovora o snimanju filma koproducent iz Hrvtske Tomislav Žaja, predložio mi je da muziku uradi Matija Dedić. Složio sam se, jer sam prethodno odslušao nekoliko njegovih koncerta i uverio se da je izvrstan instrumentalista. Sa njim sam se dogovorio da mi uradi muziku, koja će podsećati i na rok i na Morikonea. Krajem decembra dobio sam muziku, ali sam brzo uvideo da nije ono što sam želeo. Javio sam se tražeći korekcije, ali je on tada već bio u Dubrovniku, gde je svirao za Novu godinu. Pošto se meni žurilo, odlučio sam da muziku uradi Nemanja Musurović i iskren da budem, on je radio 24 časa dnevno. Krajnji ishod je bio ono što sam tražio i tako je ispalo da muziku za “Ledine” potpisuje Nikola, a ne Matija. Zbog toga je gospodin Dedić ljut i negde sam pročitao da traži da se film ne prikazuje u Hrvatskoj. Međutim, mi već imamo za 21. mart zakazanu premijeru “Ledine” u Dubrovniku. Sve ostalo je manje važno, jedino me zanima mišljenje publike.

Mnogo se prepričava incident koji se dogodio na konferenciji za novinare u Berlinu, posle projekcije vašeg filma. O čemu je reč?

Ljubišta Samardžić: Priznajem da je u početku bilo malo nesporazuma oko prevođenja, ali sve je na kraju bilo korektno. Publika je film izuzetno prihvatila, a što se tiče pres konferencije, sve je teklo normalno, dok jedan od novinara nije postavio maliciozno pitanje koje je glasilo: “Dolazite iz Srbije, jedne fašističke zemlje. Kako mislite da uspostavite saradnju sa susednim zemljama, koje ste pre nekoliko godina uništavali?” Odgovorio sam mu da ne upotrebljava jake reči, a što se tiče fašizma, on je ponikao baš u zemlji iz koje on potiče. Nastao je muk, potom aplauz novinara, a dotični gospodin je napustio salu uz poneki zvižduk. Toliko o tom incidentu, koji je zanemarljiv u odnosu na sjajne kritike koje su upućene “Ledini”.

U filmu lik devetogodišnjeg Petra tumači naturščik Nikola Nikić. Kako je bilo raditi sa dečakom koji do tada nije znao šta su ni kamera, ni kadar?

Ljubišta Samardžić: Malog Nikolu, dečaka iz Kragujevca, sam video u TV emisiji “Utisak nedelje” Studija B. Bio je to prilog koji je proglašen za događaj meseca, a iskrenost koja je zračila iz ovog mališana, izmamila je suze mnogima, pa ni ja nisam bio izuzetak. Odlučio sam se da on bude glavni junak koji nosi na nejakim plećima breme svog zla burnih dešavanja na našim prostorima.