Prva violina Beogradske filharmonije i najmlađi koncert majstor na svetu, Tijana Milošević (24), rođena je u horoskopskom znaku Ribe sa podznakom u Strelcu i možda je to jedan od razloga zašto je večiti altruista. U njenom životu je sve dobro organizovano, jer zastupa stanovište da se sve može na vreme postići, ukoliko se čovek pravilo organizuje. Najviše mrzi da čeka ili da je čekaju. Na ulici je niko ne bi izdvojio od mase njenih vršnjaka, kako po izgledu, tako i po ponašanju, ali što se tiče onoga što je postigla i pokazala, pravi je virtuoz.

Pre pet godina postala si prva violina Beogradske filharmonije. Da li je bilo teško da se u 19. godini nađeš na tako odgovornom mestu i šefuješ daleko starijima od sebe?

Tijana Milošević: Od samog početka sam sve ozbiljno shvatala, ali na svu sreću orkestar me je veoma dobro prihvatio. Za funkciju koju sam obavljala i obavljam, bilo je potrebno znanje, liderska sposobnost i iskustvo. Do tada sam se bavila samo solističkom svirkom, jer se tu osećam kao “riba u vodi”. Ipak poziv koncert majstora je bio veliki izazov i sladak napor koji sam uspela pozitivno da razrešim. Ostala sam u granicama lepog ponašanja, ljudskog ophođenja, ali i konstruktivnog delovanja.

Nedavno si se vratila iz Amerike...

Tijana Milošević: Prošle i pretprošle godine sam u Njujorku završila spcijalizaciju na čuvenom Juilliard Univerzitetu. Zapravo od 1999. do 2001. godine živela sam bukvalno mesec dana u Beogradu, pa mesec i po dana u Americi. Tamo sam upoznala vrhunske padagoge i svirače, a u Beogradskoj filharmoniji odrađivala svoj deo posla. Pre dve godine sam se odlučila i da specijaliziram, tako da sam definitivno otišla za Ameriku. Priznajem da je bilo dosta teško, ali sve je to činilo jedan stepen više u mojoj muzičkoj karijeri, pa i privatnom životu. Napokon magistrirala sam i dvoumila se da li da ostanem još malo i pokušam da doktoriram. Međutim, za to je trebalo suviše vremena i brdo papira, a mene je više privlačilo sviranje. To je prevagnulo i vratila sam se u Beograd.

Da li zbog svega onog što si postigla imaš nekih beneficija kod nas?

Tijana Milošević: Iako je bilo prilike da ostanem i živim tamo, odlučila sam se za povratak iz više razloga. Mislim da je prevagnuo posao, status koji imam, prijatelji, porodica... To mi u ovoj fazi života odgovara i zato sam se odlučila za rodni grad. Međutim, nisam osoba koja za sobom ruši sve mostove, već sam sve ostavila na stand by. Možda se kroz nekoliko godina se odlučim i učinim suprotno. Što se tiče beneficije njih nisam imala nimalo. Ranije, pre tridesetak godina, tadašnji koncertmajstor Beogradske filharmonije Branko Bajević, dobio je specijalizaciju u Švajcarskoj, plaćenu o državnom trošku. Sada kada sam bila ja u pitanju i kada je trebalo otići u Njujork, postavilo se pitanje finansiranja, a od Ministarstva za kulturu Srbije sam dobila samo ponudu da mi plate kartu za put u Njujork. Sve ostalo, a radilo se o sumi od 20.000 dolara, nije bilo u njihovoj nadležnosti. Na sreću, Amerikanci su me finansirali, a ostatak novca je došao od moje porodice, tj. od tate.

Pre nekoliko godina mnoge si naljutila izjavom da školovani muzičari imaju mizerne plate, a pojedini estradni umetnici tezgu hiljadu puta skuplju. Bez ustezanja si spomenula šund u narodnoj muzici, pa čak i emisiju u kojoj nastupa i tvoj otac, klarinetista Boki Milošević...

Tijana Milošević: Uvek sam iskrena, pa i onda kada istina boli. Jednostavno progovorila sam o nečemu što su svi znali, ali su se ustezali da javno komentarišu. Što se tiče mog oca, ne treba zaboraviti da je on magistar, ali je i kao umetnik morao da se snalazi u vremenu u kome smo tada živeli. Vrednosti su bile poremećene i tačno je da je moj otac zarađivao nastupima u emisijama koje su daleko bile od umetničkog kvaliteta, ali od nečega se moralo živeti. Sada je već drugo vreme. Nakon mog povratka iz Amerike, primetila sam da su se narodnjaci redukovali i da kiča ima sve manje. Drago mi je zbog toga i nadam se da će sve doći na svoje mesto. Primer je džez koji je počeo sve više da se sluša, a slično je i sa klasičnom muzikom.

Može li se solidno živeti od klasične muzike?

Tijana Milošević: Mislim da može, mada ja nisam baš neki merodavan primer za to. Nedavno smo se sestra Ksenija i ja odvojile i živimo samostalno na Dorćolu. Imamo skromne zahteve, ne razbacujemo se u materijanom smislu i možemo sasvim pristojno da živimo. Uz rad u Beogradskoj filharmoniji, obe nastupamo i sa gudačkim kvintetom “Balkanska kamerna akademija” koju vodi klarinetista Ognjen Popović. Ipak, ne treba zaboraviti da nas je i tata obezbedio, pa zato i smatram da nisam baš prava osoba za to pitanje.

Mlađa sestra Ksenija nastupa i kao pevač. Planira li da snimi album?

Tijana Milošević: Za sada ne znam, ali ona zaista lepo peva. Svake subote nastupa na beogradskom splavu “Hua, hua”, a pre nekoliko godina je bila primećena i na budvanskom festivalu. Možda uskoro i poradi mnogo više po pitanju pevanja. Inače, Ksenija je moj zamenik u Beogradskoj filharmoniji, a posebno mi je drago što je polagala audiciju pred najstrožom publikom i žirijem i to u vreme dok sam ja bila u Americi. Potvrdila je da je zaslužila to mesto i da je sestra nije protežirala.