Kao većina folk pevača, Šeki Turković se pridržava nepisanog pravila – svake godine novi album. Na estradi je 23 godine, a nedavno se na tržištu pojavila njegova kaseta sa istim rednim brojem. Šeki je prezadovoljan prijemom na koji njegove nove pesme nailaze kod publike, ali ne krije da ima razloga i za nezadovoljstvo.

Šeki Turković: Nisam oduševljen reklamom koju mi je dao PGP RTS, izdavač moje nove kasete. Obećavali su mi kule i gradove, a ... Verovao sam da sam napravio najbolji mogući izbor kada sam iz “Granda” prešao u tu kuću, ali, ko zna. Izdavač za inostranstvo je “Zam” i to je već druga priča.

Čime ste nezadovoljni?

Šeki Turković: Mnogo je stvari na estradi koje gotovo svima smetaju, pa i meni. Opšta situacija je katastrofalna. Ali, ja nisam sklon ogovaranju, bombastim izjavama, dizanju prašine, pljuvanju kolega... Samo, i meni sve više puca film i kada jednog dana budem progovorio o svemu što me već godinama tišti, biće prašine... Mene su i ovi ratovi mnogo koštali. Mnogo ljudi koji su pobegli iz svojih rodnih krajeva, ovde su napravili fantastične karijere. Kada je krenulo bombardovanje, zbrisali su glavom bez obzira. Ja nisam mogao ni da mrdnem. Da sam to učinio, digla bi se frka do neba i mogao bih da se oprostim od karijere!

Jeste li ugovorili osmomartovsku tezgu?

Šeki Turković: Jesam. Samo čovek danas mora da bude izuzetno oprezan. Dogovori ne znače mnogo... I prošle godine sam ugovorio tezgu za 8. mart, pa sam tog dana sedeo kući. Tada sam od nekoliko ponuda, izabrao da pevam u Borči, u restoranu “Tara”. Par sati pre nego što je trebalo da krenem od kuće, javio mi se gazda , sa preporukom da se ne pojavljujem u njegovom restoranu. Kao slabo je interesovanje. Poslao sam svog prijatelja da izvidi situaciju i restoran je bio krcat! Nisam uspeo da saznam u čemu je štos ni do danas. Možda je čovek goste navukao na moje ime, a onda im rekao da se nisam pojavio iz čista mira! Tako je uštedeo... Svačega ima danas...

Razmatrate li sada neke “rezervne varijante”, ako za pevače dođu crni dani?

Šeki Turković: Kako da ne. Vremena su takva da čovek mora da se obezbedi jer ne zna šta ga čeka. Možda ću iznajmiti neki lokal u kome bi moja supruga mogla da otvori nekakav salon ili solarijum. Zasad mi ništa pametnije ne pada na pamet.

Da li vam je cena pala?

Šeki Turković: Kako se uzme. U stvari, svima nam je pala cena. Uspevam da ugovorim tezge po cenama koje su važile i pre dve-tri godine, ali to nije ni izdaleka isto. Za ono što se nekad moglo kupiti za 100 maraka, danas nije dovoljno ni 100 eura. Osim toga, sve je teže ugovoriti posao. Kao i mnogim kolegama, vrsnim pevačima, i meni se desilo da novogodišnju noć provedem u kući, prvi put za 20 i kusur godina...

Strahujete li za svoju pevačku budućnost?

Šeki Turković: Ipak ne strahujem... U suštini, optimista sam, mada realno gledam na stvari. Znam da bih mnogo bolje prošao da sam laktaroš. Na žalost, ne umem da budem nametljiv, ne volim nikoga da vučem za rukav, a ne valja mi ni to što držim jezik za zubima. Danas se karijera tako ne pravi. Sem toga, moj repertoar je zasnovan na pravoj narodnoj muzici i neću da pevam pomodarske pesmičice... To mi se sve obija o glavu.

Da li vaša ćerka ponekad poželi da bude pevačica?

Šeki Turković: Ponekad je to uhvati. Brzo i lako se zagreje, ali se isto tako i ohladi. Ona studira, odrasla je i mislim da nije moje da joj određujem čime će se baviti u životu. Niti je sprečavam, niti je podržavam da bude pevačica. Ona je drugačija od mene i siguran sam da bi se mnogo bolje snašla. Ume da se bori, da se gura, da se lakta... A opet, kad pomislim šta sve žensko mora da prođe da bi uspelo na estradi... Na sreću, moja ćerka se naslušala, načitala i nagledala svačega, zahvaljujući mojim koleginicama, pa ne verujem da će išta biti od njenih pomenutzih pevačkih ambicija.

Sećate li se svog dolaska u Beograd?

Šeki Turković: Još kao dete, ludo sam voleo Beograd. Kroz detinjstvo i mladost me je vukla stravična želja za njim. Kada smo se iz sela Krnja Jela svi kompletno preselili u Novi Pazar, činilo mi se da sam za korak bliži gradu mojih snova. Godine 1974. sam se konačno našao u njemu. Došao sam sticajem okolnosti, ne da pevam, već da radim. Zaposlio sam se u “Hidrotehnici”, građevinskoj firmi, kao fizikalac. Radio sam i onako usput pevušio, ali konkretnog pevačkog posla nije bilo, niti sam o njemu sanjao!

Neočekivano ste dobili diplomu KV pevača?

Šeki Turković: Jednog dana sam sa društvom otišao u restoran “Smederevo” kod Cvetkove pijace. Atmosfera je bila fantastična, pa i ja otpevah dve-tri pesme. Na moju veliku sreću, čuo me je sekretar udruženja “Melos” i pitao me: “Mali gde ti pevaš?” “Nigde!” odgovorio sam, sav zbunjen. Pozvao me je na audiciju, došao sam i prošao iz cuga. Dobio sam i diplomu KV pevača i člansku knjižicu! Tako je sve počelo... Eto i snovi se ponekad ostvaruju...