Mlada glumica Hana Jovčić (27) velikim koracima grabi ka samom vrhu domaćeg glumišta. Ona se ne uklapa u kliše po kome je mladim glumcima teško da se probiju i pronađu svoje mesto pod suncem. Još u startu dala je sve od sebe, nije se plašila rizika, pa je čak nekoliko uloga i odbila... Trenutno igra jednu od četiri junakinje u televizijskoj seriji “Lisice” i tvrdi da je postigla pun pogodak. Ipak, životni moto joj je da se ne osvrće za onim što je prošlo, već priželjkuje novo, u kome će se pokazati kao još bolja i kreativnija.

Filmsko “krštenje” si imala u projektu “Bure baruta” Gorana Paskaljevića...

Hana Jovčić: Još na Akademiji sam uradila mnogo studentskih filmova, a potom su otpočele moje sezone u znaku “sedme umetnosti”. Nakon projekta “Bure baruta”, rolu sam dobila u domaćoj seksi komediji “Dorćol – Menhetn”. Tu sam tumačila pomalo luckastu Amerikanku, fotografa – lezbijku. Posebno mi je drago što sam glumila na stranom jeziku, jer sam najzad uspela da svoje bogato lingvističko umeće primenim i u praksi. Čekajući novu rolu, prihvatila sam da zaigram u televizijskoj seriji “Lisice” reditelja Gorčina Stojanovića.

Mnogi prave paralelu između “Lisica” i američke super popularne serije “Seks i grad”. Mišliš li da tu ima identičnih događaja?

Hana Jovčić: Serija “Seks i grad” se na duhovit način bavi rušenjem tabua. Kod nas to nije slučaj. Pokušali smo da prikažemo društvo, tačnije mladu generaciju u vreme kada je najmoćnija i kada, umesto da buja, vene. “Lisice” su pom mišljenju zabavno - tužna serija.

U pozorištu si igrala i igraš u predstavama: “Nek ide život”, “Prokleti Kovalski”, “Lukrecija iliti ždero”, “Pokondirena tikva”, “Polaroidi”, “Andromaha”... Šta ti je važnije teatar ili film?

Hana Jovčić: U svetu se ne pravi razlika da li je neko u pozorištu ili pred kamerama. Glumac je glumac. Za mene su idealni primeri umetnici poznate škole Lija Strasberga, posebno Marlon Brando i Al Paćino. Tačno je da je rad na filmu nešto lakši od rada u pozorištu, ali je važno da sam se u oba faha oprobala i to, po mnogima, uspešno.

Odrasla si u pozorištu pored majke Sonje Jauković, prvakinje nacionalnog teatra i oca Zvonka Jovčića, pokojnog glumca, pomoćnog reditelja i muzičkog znalca istog pozorišta. Kako je prihvaćeno tvoje opredeljenje za glumu?

Hana Jovčić: Mama nije bila baš srećna zbog te činjenice, mada mi je bilo važno njeno profesionalno mišljenje o poslu kojim se bavim. Inače, mislim da je još rano da zaigramo zajedno u nekom projektu. Potrebno je da glumački sazrim i nadam se da će mi se ukazati prilika za takvu vrstu saradnje kroz 10-ak godina.

Kako provodiš slobodno vreme?

Hana Jovčić: S obzirom na to da ga imam malo, trudim se da ga maksimalno iskoristim. Obožavam sport i nekada sam trenirala plivanje i kik boks. Da mi ne bi bilo dosadno, odlazila sam i na ples, a uvek pronađem vremena da nešto odsviram za svoju dušu. Obožavam muziku i slušam sve, od klasike, džeza, latino ritma, do komercijalnih stvari. Ipak, najdraža su ni druženja sa prijateljima.

Pre nekoliko godina si postala i dobitnica specijalne nagrade za najbolju mladu glumicu “Zlatni prsten”. Koliko ti je ona značajna?

Hana Jovčić: Priznanje mi je došlo kao melem na ranu, jer sam spremala jednu, za mene, nezahvalnu rolu, lik Zorke u predstavi “Nek ide život”. Teško sam je oblikovala i bilo mi je potrebno mnogo truda i napora. Inače, nagrade su kao neko lepo milovanje istomišljenika i volela bih da se izborim i za sledeće dobre role, jer u glumi istražujem nešto što o sebi još ne znam.