Ko šta radi Lepa Lukić juri sa jednog kraja sveta na drugi. Čas je u Kanadi,. čas u Australiji, čas u Americi, čas u Evropi. Ponekad svrati i kući, neumorna i energična kao da je bar dve decenije mlađa. Izgleda odlično – besprekornog tena, savršenog držanja, nenarušenog zdravlja... Priznaje da ne može da miruje, a tajna njenog odličnog izgleda je, kaže, u genima i njenoj vedroj prirodi. Stalno se oseća bodro i čilo, ne zna šta su mrzovolja i loše raspoloženje. Retko poželi da zastane, da se na tren odmori, ali samo što to učini, u njoj proradi nešto što je tera dalje i ne dozvoljava joj da stoji u mestu. Počinjemo pričom o njenom suprugu, gospodinu Milanoviću koji živi u Kanadi.

Lepa Lukić: On je odlično! Trenutno je u Svetozarevu kod svojih. Strpljivo me čeka dok ja pevam svuda gde me zovu. Šta će, razume moju prirodu. Pevao je i on nekada, doduše, samo za svoju dušu. Verovatno bi voleo da se i ja malo skrasim. Samo valjda je svestan da ne mogu pa ni ne pokušava da me zaustavi.

Kako vam je u braku?

Lepa Lukić: Brak kao brak! Uostalom, nije mi to prvi put! Iznad svega cenim slobodu. Veliki sam zvrk i ne mogu da živim u tišini, bez frke. Oko mene mora stalno da se dešava. Užasavam se tišine. Od nje me hvata tuga, jeza... Rekoh, veliki sam zvrk i zato mogu da budem sa nekim ko me ne sputava.

Šta mislite o današnjoj estradi?

Lepa Lukić: Jao, ništa mi se na njoj ne sviđa, ali bih bez nje crkla. Nisam pakosna, ne volim nikoga da pljujem i napadam, ali kako da kažem da je dobro kad nije. Na kraju krajeva, meni opšti haos na estradi savršeno odgovara. Što je više onih koji ne znaju da pevaju, ja se više ističem. Nikad mi niko nije zviždao i ono što sam ja doživela u karijeri, niko nije. Žao mi je nekad tih mučenika koji se koprcaju po televiziji po mesec dva, dok im traje reklama, a onda netragom nestanu.

Smatrate li sebe i dalje kraljicom pesme?

Lepa Lukić: Nema šta ja sebe da smatram, niti da se hvalim. Ali, mene je narod u Kruševcu izglasao. Nisam prepotentna, ali toliko sam u karijeri uradila da ne moram ni da budem skromna.

Da li je na vidiku neka nova naslednica?

Lepa Lukić: Prošlog leta, na moru, srela sam jednu fantastičnu devojku. Zove se Anđela Subotić i rođena je u Čikagu. Peva šumadijske pesme kao da je rođena u srcu Šumadije. Mnogo je lepa, pametna, studira muziku. Nije da jurim naslednicu, ali kad sretnem takvo čeljade, ne mogu da ostanem ravnodušna. Učiniću sve da pomognem onima koji zaista vrede i neću dopustiti da oni koji fantastično pevaju moraju za to još i da plate. Dok sam živa neću se složiti sa takvim načinom rada.

Kakve planove imate sa mladom damom koju ste pomenuli?

Lepa Lukić: Planirala sam da u martu, u Americi, u studiju Novice Negovanovića uradim ploču. Sa Anđelom ću snimiti jednu predivnu pesmu Mirka Glišića. Ona kao da je krojena za nas, autobiografska je i simbolična. Prvo pevam ja: “Pevala sam i pevaću i grlo me dobro služi, kada budem rekla dosta, gde ja stadoh, ti produži!” Onda nastavlja Anđela: “Hoću, hoću, Lepa moja, zapevaću pesmu tvoju, za sve one što te vole i kraljicom pesme zovu!” Jedva čekam da uđem u studio, kao da mi je prvi put!

Da li biste mlađim kolegama dali neki savet?

Lepa Lukić: Kakav crni savet! Njima nešto na jedno uvo uđe, a na drugo izađe. Niko mene ništa ne pita. Zašto da nekome na silu delim savete? Zar posle ljudi da pričaju kako Lepa tamo nešto trabunja.

Lepa sa majkom Milosijom

Ipak, s obzirom na to šta ste sve uradili u karijeri, imali biste prava da budete oštar kritičar...

Lepa Lukić: Da ispravljam “krive Drine”? Šta mi to treba? Ako kompetentni ne uvode red zašto bih se ja pravila blesava? Šta me briga!

Šta biste radili da ste prava kraljica?

Lepa Lukić: Jaoj, sedela bih i plakala zbog tuđih muka! Mogao bi da vršlja ko bi kako hteo. Bio bi to opšti haos. Bilo bi dovoljno da me neko pogleda sa suzama u očima i sve bih mu dozvolila. Ovako plačljiva, osetljiva i bolećiva, pustila bih da svako radi šta hoće. ja bih da sve bude bolje. Da smo zdraviji, srećniji, veseliji... Kako? Ne znam... Možda uz pomoć čarobnog štapića. Da ga imam, mahala bih njime kao saobraćajac na raskrsnici i ne bih prestajala makar i ruku iščašila. Nikada ne bih dizala nosinu. Stajala bih čvrsto na zemlji i nikada ne bih pristala da budem van naroda!