Beograd joj je baza, a živi i u Londonu. Ana Sofrenović je jedna od domaćih glumica koja je uspela da glumi i van okvira Balkana. Već više od tri godine je u Londonu sa svojom porodicom, suprugom Draganom Mićanovićem i četvorogodišnjom ćerkicom Ivom. U karijeri je igrala u mnogo filmova: “Ubistvo s predumišljajem”, “Balkanska pravila”, “Bure baruta”, “Tango je tužna misao koja se pleše”, “Nebeska udica”... Uskoro ćemo je gledati i u tri nova filma “Volim te najviše na svetu”, “Matilda” hrvatske rediteljke Nine Mimice, u kome igra i Jeremy Irons, i film “Pravda, smrt i nada”. Da li se Ana Sofrenović vraća na domaću filmsku scenu?

Ana Sofrenović: S obzirom na to da su tri filma u pitanju to je svakako neki moj comeback. Sada sam se vratila u Beograd odakle ću ići na razna snimanja, ali je ovaj povratak u Beograd vremenski ograničen. Za sada je tako i ideja je da malo budem u svom gradu s prijateljima i porodicom, jer sam se u poslednje tri, četiri godine poprilično uželela naših ljudi. Bila sam prilično radoznala da radim u domaćoj kinematografiji posle tri godine pauze.

U domaćim filmovima sve se više koriste psovke, često i bez razloga, kako bi se podilazilo publici i kako bi gledanost bila što veća. Šta misliš o tome?

Ana Sofrenović: Ono što je vrlo interesantno i što je za analizu da je film “Zona Zamfirova” koji nema ni jednu psovku gledalo mnogo više ljudi nego i jedan urbani film koji je prepun psovki. Znači razmišljanje o tome da u filmovima mora biti psovki kako bi se privukla publika raznih uzrasta malo pada u vodu. Gotovo ni jedan film nisam odgledala da su te psovke autentično prenete s ulice, već su uvek jače i nemaju veze s realnošću. I onda su tu psovke radi psovki, a ne da bi napravile autentičnu situaciju u filmu. Mislim da se dobar film može napraviti i bez skaradnosti i film “Zona Zamfirova” bi trebao svima nama da bude neki znak.

Radila si serije u Londonu na engleskom jeziku, a poznato je da Englezi ne dozvoljavaju strancima tako lako da igraju kod njih?

Ana Sofrenović: To što sam radila u inostranstvu za mene predstavlja ogromno iskustvo. Način rada u Engleskoj svakako je drugačiji nego kod nas. Bilo je zanimljivo videti njihov odnos prema glumcima, kako ih tretiraju, šta misle o glumcima... Posao kao posao je isti, ali su uslovi rada različiti. Engleska je definitivno zemlja pisaca, a ne zemlja reditelja. Kad radite seriju za njihovu televiziju, ako imate nešto da pitate pitate producenta, a ne reditelja. To mi je bilo čudno, jer sam navikla da reditelj bude uvek glavni pri stvaranju jednog filma. Radila sam 10-ak epizoda serije Holbi Siti, i svaku drugu epizodu je radio drugi reditelj.

Igrala si u seriji “Strange” (čudo) koja je nešto poput britanskog “Dosijea Iks”?

Ana Sofrenović: To je svojevrsni odgovor Britanaca na “Dosije Iks”, s tim da se više bavi ovozemaljskim fenomenima, nego vanzemaljskim. To je bilo jako zanimljivo i igrala sam devojku koja pomaže glavnim glumcima da uđu u trag đavolu koji živi u drvetu. Radila sam s interesantnim ljudima i jedva čekam jesen da vidim kako je to sve ispalo, jer će se serija tada emitovati.

Kada bih te sada pitao da mi kažeš tačan broj filmova u kojima si igrala, da li bi znala broj?

Ana Sofrenović: Ne!(smeh)

Kada se očekuju premijere ova tri nova filma?

Ana Sofrenović: Ne znam, odnosno znam samo za jedan “Volim te najviše na svetu” čija se premijera očekuje u februaru, a za ostale ne znam. U tom filmu igram ćerku koja želi da se uda, ali nikako ne može da ode iz kuće jer joj je majka (Tanja Bošković) totalni opsesivac. Deca su joj sve u životu i ne pušta ih iz kuće. To je kombinacija psiho drame i komedije.

Film “Matilda” je privukao pažnju i činjenicom da u filmu igra Jeremy Irons?

Ana Sofrenović: Jeste, a u tom filmu igram doktorku, a u filmu igra i Miki Manojlović i drago mi je što sam s njim igrala u filmu. Njega mnogo volim kao glumca i mislila sam da sa njim nikada neću igrati, jer se on orjentisao na strani film i to totalno drugačije od onoga što ja radim. Priča je ratna, ali je način na koji je ispričana potpuno mitološki. Jeremy Irons je glavni lik, koji je zaljubljen u devojku koja igra glavni ženski lik i treća velika uloga je Mikijeva koji glumi novinar. Ja nisam imala neku veliku ulogu, ali sasvim dovoljnu.

Utisak je da je kod nas mnogo teže glumicama da dobiju velike uloge, iako ih ima više?

Ana Sofrenović: Kod nas je teško u globalu, a glumicama je pogotovu teško. Ovde je porazno koliko glumice imaju malo prostora, a ni na zapadu nije mnogo bolje, sem onih holivudskih zvezda za koje se namenski pišu uloge. Žene igraju pomoćne uloge glavnog junaka i to vrlo male. Glavni junak mora da ima majku, sestru, devojku, a u nekim filmovima i toga nema. Sve se to malo menja i u samoj Engleskoj, ali vrlo stidljivo. Nadam se da će i kod nas da se raspišu velike ženske uloge u filmovima.

S obzirom na to da su u Londonu svi dani tmurni kako pronalaziš motivaciju da kreneš u novi dan?

Ana Sofrenović: Nasjbitnije je da naučiš da se motivišeš iznutra, jer ona prava motivacija ne sme da zavisi od vremenskih uslova. Činjenica da vreme može da popravi ili pokvari raspoloženje, ali i na minus 15 može nešto da se uradi. U Engleskoj mnogi pate od depresije, jer im se po tri meseca ne dižu oblaci. Ako se u februaru pojavi sunce, njihove žene skidaju čarape i nose cipele na bosu nogu, iako je hladno.