Za Predraga Živkovića – Tozovca može se reći da je pevač, harmonikaš, šoumen, kompozitor, šered, veseljak i svakako jedan od najvećih šarmera na našoj estradi. Iako će uskoro napuniti 67 godina, ovaj rođeni Kraljevčanin, prava je mega zvezda koja uspešno traje u muzičkim vodama. Njegov prvi susret sa muzikom, bio je u pravom smislu reči, od malih nogu. Otac mu je poklonio malenu harmoniku, na kojoj je, kako sam kaže, svirao sve i svašta. Roditelji nisu verovali da će imati uspeha sa ovim instrumentom, ali iako ga niko nije učio, vrlo lako je na njoj svirao sve što bi čuo. Naišle su ratne godine i kao sasvim mali je ostao bez oca, a majka je nastavila da se stara o njemu. Predrag je ipak živeo u nadi da će mu se otac vratiti, jer nije znao pravu istinu. Teške ratne godine su prošle u rodnom Kraljevu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju, a pošto je bio izuzetan učenik, školovanje je završio kao đak generacije.

Muzika vam je već tada bila u krvi...

Predrag Živković - Tozovac: Išao sam kod profesora Abrakovskog privatno na časove muzike i upoznao teoriju, istoriju i harmoniju nota. Savladao sam i perfektno svirao na harmonici i tako postao jedan od malobrojnih pismenih muzičara tog vremena. Voleo sam i druge instrumente – bubnjeve i trubu i njih iz razonode svirao, ali osnovna ljubav bila je i ostala “dugmetara”.

Koliko je talenat presudio u vašoj karijeri, a koliko vežbanje?

Predrag Živković - Tozovac: Večno sam zahvalan ocu i majci što su me rodili talentovanog, ali i Bogu za svu moju sreću u karijeri. Za posao kojim se bavim, na prvom mestu je važno imati talenta, ali potrebno je i posedovati volju, upornost, mnogo raditi, a nije zanemarljiv i dobar izgled, nevezano da li se radi o pevaču ili pevačici, jer narod voli i da nas gleda, a ne samo sluša. Priroda mi je dala mladost, šarm, ali i lepotu, a sa godinama i zrelost.

Ipak ste vrhunac slave dostigli u tridesetim godinama?

Predrag Živković - Tozovac: Prekretnicu u mojoj karijeri obeležila je 1967. godina. Tada su se u kafani “Tri grozda”, sadašnjem “Šumatovcu”, okupljali ljudi iz muzičke branše. Često smo u njoj sedeli Cune, Lepa Lukić, Safet Isović i ja. Jednom prilikom pridružio nam se i Mića Milutinović, koji je sjajno pisao tekstove i koji je baš tada tražio pevača koji bi otpevao dve nove pesme. Iz cuga sam prihvatio i vrlo brzo je objavljena moja prva ploča sa naslovnom numerom “Ispod lipe, kraj potoka”. Postigla je zapažen uspeh, i ja sam postajao “zvezdica”. Usledile su numere: “Sviraj harmoniko”, “Skitnica sam majko”, “Violino ne sviraj”... Uporedo sa tim krenuli su i pozivi za festivale, a 1971. godina je bila u mom znaku, jer su svi pevušili moju “Mirjanu”. Vrlo brzo sam postajao popularan, a ređali su se i hitovi poput: “Oči jedne žene”, “Jeremija”, “Vlajna”, “Siroma’ sam, al’ volim da živim”, “Rujno vino”, “Ti si me čekala”, “Prazna čaša na mom stolu”...

Iako ste mega zvezda, da li se i dan danas dokazujete?

Predrag Živković - Tozovac: Naravno, jer to je odlika profesionalca, koji je kompletna muzička ličnost. O današnjoj novokomponovanoj narodnoj muzici mislim isto što i pre tridesetak godina kada sam počinjao. Narodna muzika je ostala – narodna, izvorna, čista i netaknuta. Starogradska muzika je ona koju izvode ansambli “Svilen konac”, “Tamburica 5”, “Lole” i oni je sa velikom ljubavlju neguju. Naš narod je kao jedno veselo dete i sve što je lepo i sveto, prima kao svoje. Setimo se samo pesama: “Ramo, Ramo, druže moj” i “Čaje šukarije”. Ovde su te indijske pesme bile pravi hitovi. Slično se dešavalo i sa meksikanskim ili ruskim ciganskim pesama. Što se tiče novokomponovanih i svega što je uz ovu muziku vezano, treba kriviti naše produkcije, koje to snimaju. Ti bezobzirni trgovci muzikom naturaju mladima nešto što je daleko od kvaliteta i što ne pripada nijednom melosu. To je za mene poluzabavna muzika i smatram da će ona trajati izvesno vreme, kada će je zameniti nešto sasvim drugo. Jedini izlaz je paralelno negovanje izvorne narodne muzike i tog nečeg novog, što vole mladi.

S obzirom da je pesma vaš život, šta slušate u slobodnom vremenu?

Predrag Živković - Tozovac: U trenucima odmora, volim da čujem lagane stvari, tačnije instrumentalnu muziku, jer me ona na neki način opušta.

Da li imate neku neostvarenu želju?

Predrag Živković - Tozovac: Priželjkujem da sa čelnicima grada popričam i da mi daju na upotrebu neku kuću, gde bih uz moje prijatelje sponzore, načinio estradni klub, školu za “brušenje pravih pevačkih dijamanata”, a koju bih ostavio kao zadužbinu gradu. Čovek sam koji dosta zna i može mnogo da ponudi. Učio bih mlade, ne samo pevanju, već i životu.