Prve muzičke korake na domaćoj estradnoj sceni Ana Stanić napravila je u grupi “Moby Dick”. Zatim je otišla iz grupe i krenula da snima solo albume. Trenutno su vrlo slušane pesme sa njenog poslednjeg albuma “Ako živiš za mene”, “Autoput”, “Sat”... Ana je snimila pravi pop album, što je na domaćoj estradi prava retkost. Pošto je poznato da su mnogi domaći rokeri preko noći postali narodnjaci, pitali smo je koliko je isplativa muzika kojom se bavi.

Ana Stanić: Ne bavim se ovim poslom da bih mogla besomučno da tezgarim i da brzo slažem novčanice u slamaricu. Koliko god to nekome smešno zvučalo ja se bavim muzikom, pre svega, iz ljubavi, odnosno iz potrebe da izrazim sebe kroz muziku. Za razliku od drugih pevačica, imam iza sebe jedan pređeni put, a tu mislim na grupu “Moby Dick”. Upoznala sam mnoga lica estrade i bavljenja muzikom. Znam kako izgleda tezgariti pet dana u nedelji i zarađivati toliko novca da ne možeš da ga potrošiš. Sve te dileme sam davno iskristalisala u glavi. Onog trenutka kada sam rešila da snimim svoj prvi solo album znala sam kakvom muzikom želim da se bavim, a najbitnije mi je bilo da budem zadovoljna pesmama koje se budu našle na mom albumu.

Ako sam dobro razumeo, ne juriš za velikim parama?

Ana Stanić: Ne! Lepo mi je kada se pogledam u ogledalo, kada sa svojim prijateljima odem na piće i ćaskam i kada ne dolazim u situacije da branim muziku kojom se bavim. Ljudi to poštuju. Ima onih koji mi predlažu komercijalniji album, ali mene to ne privlači. Znam da je ovakav pogled na muziku za dugoročne staze. Sa ovom muzikom zarađujem i više od onog što mi treba. Dešavalo mi se da dobijem veći novac od uobičajenog za nastup, upravo zbog te moje autentičnosti. Nemam nameru da pevam po nekim rupama od klubova i diskoteka, ma kakav novac da mi nude.

Koliko ti znače obične sitnice? Da li se lako odričeš nekih predmeta koji izgube upotrebnu vrednost?

Ana Stanić: Veoma se vezujem za stvari i teško mi je da se odreknem pohabanih stvari. Mnoge predmete koji su skroz otrcani, a mene podsećaju na neki događaj, ne mogu da bacim. Od letos živim sama i trebalo je da pobacam silne stvari prilikom selidbe, ali nisam mogla.

Da li si od osoba koje mogu mirno da sede dva dana u stanu, ili te ne drži mesto?

Ana Stanić: Obožavam prostor u kome živim i jako mi je važno da je tu sve na svom mestu. Jedino u stanu mogu da sedim opušteno i da ne radim ništa posebno. To nikada nije duže od jednog dana. Van stana sam pravi vrtirep i uopšte me ne drži mesto. Čak i kod frizera gde je potrebno da sediš mirno, ne mogu da sedim i stalno nerviram frizerku i šminkerku. Rekli su mi da sam jedna od najproblematičnijih klijenata, jer nemam mira. Stalno negde žurim, stalno me neko čeka i stalno sam u pokretu.

Koliko imaš pravih pijatelja?

Ana Stanić: Nisam uopšte sklona sklapanju brzih prijateljstava. Neko bi morao zaista da me oduševi svojom energijom i ličnošću da bi ga pustila blizu sebe. U principu sam nepoverljiva i rezervisana prema ljudima. Treba mi mnogo vremena da nekog pustim u svoj život. Ne verujem u instant prijateljstva. Imam drugaricu Mariju s kojom se družim od 10. godine života. Imam druga s fakulteta, s kojim se družim od 18. godine i prošli smo mnoge ispite prijateljstva. Imam još prijatelja, ali su svi već “provereni”.

Da li misliš da je i kod nas došlo vreme uspešnih poslovnih žena?

Ana Stanić: Nemam problema s tim. Jesam žena, ali ljude uvek zanima šta imam da kažem i moj glas se ceni. Imam svoj stav o svemu koji branim i zastupam. Dok sam bila u grupi imala sam problem s tim da me ljudi ne kapiraju ozbiljno, da misle da sam prazna... Taj period je na sreću prošao i sve je došlo na svoje mesto. Meni su feministkinje malo smešne. Gledam ih kao neke karikature. Smatram da muškarcima ne treba oduzimati ulogu vodećeg, ili barem iluziju o tome. Svojom ličnošću i radom možeš, ili ne možeš da nametneš sebe. Ne pričom ja sam žena, samosvesna i slično.

Da li ljubav prema muškarcu pokazuješ na najbanalniji način, ili više voliš da imaš neku distancu, a da on zna da ga voliš?

Ana Stanić: To je zanimljivo pitanje. Više volim tu distancu, a da taj neko zna da ga volim. Ljubav pokazujem sitnicama, postupcima i rečima, ali ne volim da preterujem. Nemam neke patetične izlive nežnosti, niti neke romantične gestove. Za Dan zaljubljenih nisam nikada ni jednom dečku nešto poklonila. Više volim da poklone dajem nekog običnog dana, kada on to ne očekuje.

Da li su svi tvoji mladići uvek imali neku vezu s umetnošću?

Ana Stanić: Većina da, ali ne svi. Činjenica je da najlakše nalazim zajednički jezik sa nekim ko se bavi nekom vrstom umetnosti. Imala sam veze gde muškarac nije povezan sa umetnošću, ali ima neku drugu vrednost. Meni je važno da je on talentovan za ono čime se bavi. Može da bude poslastičar, ali ako je dobar u tome meni ne smeta. Ne volim džabalebaroše, one gradske face koji bleje po čitav dan po kafićima. Takvih sam se uvek gnušala. Kad vidiš muškarca bez cilja, to je strašno jadno.

U vezi si s Žilijenom koga si upoznala u Parizu. Neko vreme si živela u Parizu?

Ana Stanić: Ja živim na relaciji Beograd – Pariz. U Parizu sam stekla prijatelja i lepo se prilagodila njihovom načinu života. Kada imam posla, dođem u Beograd, ali bih bez problema mogla do kraja života da živim u Parizu. Grad je fenomenalan, a ljubav je svakako motiv više.

Ana Stanić: Domaći tabloidi te povezuju s nekim poznatim biznismenima?

Ana Stanić: Oni uvek imaju neku priču. Pretpostavljam da sede u redakciji i razmišljaju koga sada s kim da spoje. Prevazišla sam te gluposti, demantovanja i slično. Postoje novine za koje neću nikada pričati makar narednih 100 brojeva pisali hvalospeve o meni.