Ova godina je za raspevanu i uvek dobro raspoloženu Stanojku Bodirožu Ćanu počela uzbudljivo. Naravno, dočekala ju je pevajući u jednom lokalu u Švajcarskoj i na prvi pogled sve je bilo kako se samo poželeti može. Gosti su bili fantastično raspoloženi, atmosfera usijana, gazda zadovoljan... Ipak, u ponoć pevačica je bila setna, a tu setu delimično je odstranila prelepa torta sa Ćaninim likom koju je napravila jedna zadovoljna gošća, ali... To veče Ćani je nedostajao suprug Relja koji je već dugo prati u stopu. On nije pošao sa njom zato što nije uspeo da dobije vizu.

Ćana: Zar to nijedovoljan razlog da budem pomalo tužna? Bila sam okružena divnim ljudima, ali uz mene nije bio niko od moje porodice. Šta ću, svesna sam da je to jedna od “lepota” mog posla. Doček ove godine bio je drugačiji od svih dosadašnjih. Nešto se čudno dešava sa ljudima... Nema u njima one istinske, iskonske radosti, onog najtananijeg što izlazi iz duše. Vesele se oni, ali nije to ono pravo. Imam utisak kao da to čine nekako usiljeno, tek reda radi. Napravila sam izuzetan štimung, nisam im dala da sednu do jutra, ali falila je trunčica nečeg nedefinisanog pa da sve bude kao nekada. I mnoge moje kolge su to osetile na mestima gde su pevali. Čini mi se da će nam svima biti sve teže da ljude zabavimo i da ih nateramo da zaborave ono što ih muči, bar na tren.

Malo je falilo da već prvog vikenda u novoj godini nastradate?

Ćana: Vikend sam provela radno u Frankfurtu. Stigla sam u taj grad po lepom vremenu. Samo što sam došla počele su poplave! Sa sedmog sprata hotela u kome sam bila, gledala sam Majnu i nisam mogla da shvatim šta se dešava. Od one nesreće na splavu koji je počeo da tone dok sam pevala na njemu, kada je dvoje ljudi izgubilo živote, užasno se plašim vode. Zbog toga sam jedva čekala da u Frankfurtu odradim posao i zbrišem kući. Sat vremena pošto sam poletela iz tog grada otet je jedan avion! Sreća da se to nije desilo kasnije, ko zna koliko dugo ne bih mogla da mrdnem sa aerodroma! Telefon mi je bio usijan. Zvali su me svi koji su znali da sam u Frankfurtu, plašeći se da nisam u tom avionu...

Jeste li bar zadovoljni finansijskim efektima?

Ćana: Kako da ne budem? U principu ja sam uvek zadovoljna. Ne tražim mnogo, nisam gramziva, ne bih nikome da uzimam dušu, realna sam i pratim situaciju. Ne mogu da se pravim luda i da za nastup tražim bogatstvo kada znam da ljudi jedva sastavljaju kraj sa krajem. Užasavam se laži i priča o basnoslovnim honorarima koje lansiraju neke moje kolege. Ljudi koji ih pričaju kao da ne shvataju da njima kvare posao i sebi i drugima, da kaljaju i svoj i tuđi ugled.

Šta vam još smeta u vašem poslu?

Ćana: Neodgovornost, igranje tuđim vremenom i živcima, nepoštovanje date reči. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim da nekim ljudima reč ne znači ništa. A za mene su dogovor i reč svetinja koju ne bih pogazila ni za šta na svetu. Samo ne vredi pričati dok čovek sam ne lupi glavom o zid. Dugo sam se čudila kolegama koje neće da mrdnu dok ne uzmu kaparu. Ljudi su mi lepo objašnjavali da drugačije ne može, a ja sam glumila ludilo. Ipak, kada me nekoliko novopečenih vlasnika lokala “izradilo” otkazujući mi gostovanje u minut do 12, rešila sam da okrenem drugi list.

Koliko vas pogađaju kritike na račun vaše branše?

Ćana: Većina me pogađa, mada ima i onih koje me uopšte ne dodiruju. Ali načisto poludim kada čujem da me neko svrstava u turbo folk sa kojim nemam baš nikakve veze. Nemam ništa protiv konstruktivne, dobronamerne kritike, ali besumučno pljuvanje i omalovažavanje ne podnosim.

Kada ćete definirtivno postati Beograđanka?Ćana: Bilo bi bolje da to pitate majstore koji mi sređuju stan koji sam kupila u Beogradu pre nekoliko meseci! Šalim se! Već je odavno sve trebalo da bude gotovo, ali nije. Zbog niskih temparatura nisu mogli da postave parket, sad treba da ga izlakiraju, pa dok se to osuši... Kupila sam gomilu stvari, još stoje po radnjama. Jedino je kuhinja uveliko na svom mestu. Nadam se da će sve biti definitivno završeno krajem januara.

Hoćete li uopšte stići da se preselite s obzirom na brojne obaveze koje imate?

Ćana: Joj... Stan u Doboju još nisam prodala, niti sam se izvukla iz dugova. Srećom, oni ljudi koji su mi pomogli da isplivam iz svih tih kombinacija vrlo su tolerantni... Imam brojne obaveze. Ako dobijem vizu za Ameriku, krajem ovog meseca ću morati tamo, pa će selidba ponovo morati da sačeka. Ali, nema veze. Ionako najveći deo vremena provodim po avionima i automobilima!

Šta ste sebi poželeli u novogodišnjoj noći?

Ćana: Prinovu! Bila bih presrećna kada bi se to dogodilo ove godine. A ako ne ove, onda sledeće. Nema te karijere koja čoveku može da zameni decu i porodicu!