Nevestino “poštenje” proveravalo se posle prve braène noæi

Na prostorima Balkana vekovima je vladao običaj prema kome je nevesta morala nevina stupiti u brak. Mladino “poštenje” proveravalo se posle prve bračne noći, kada bi svekrva, na osnovu tragova na bračnoj postelji objavljivala radosnu vest ili sramotu za nevestu i njenu familiju. Tako je svaki nevestin prebračni odnos strogo bio kažnjavan, a “grešnica” bi bila strogo osuđena od mladoženjine porodice i od celog sela.

Kazna za prebračne odnose

Ovo se posebno odnosilo na devojke koje bi vanbračno donele dete na svet, te su se one, osuđene od zajednice, pokatkad udavale za kakvog siromaška ili udovca. Pogrešno je, međutim, misliti da su ovako strogo osuđivane samo pripadnice ženskog pola. Predbračna nevinost bila je vrsta norme koja se odnosila i na muškarce i na žene, s tim što je ovo uvek bilo teže proveriti kod muškarca. Ipak, u narodu se uvek znalo koji se momak “skita i viđa sa nepristojnim ženskinjama”, pa često ni ovaj nije mogao računati da će se oženiti nekom pristojnom devojkom. Što se tiče vanbračne dece, naša tradicijska zajednica je čak mnogo više osuđivala oca deteta, nego majku i neretko ga je, pod pretnjom izgona iz sela, primoravala da se oženi devojkom sa kojom je začeo dete.

Nevinost je oduvek bila simbolizovana belom bojom – otuda je nevesta obuèena u belu boju

Devičanstvo kao žrtva

Što se tiče “devičanstva kao žrtve” ono je postojalo u dva osnovna oblika. Prvi oblik je monaštvo – dobrovoljno zavetovanje žene (i muškarca) da će ceo život posvetiti Bogu, ispunjavajući osnovne monaške zavete. Iako se u naučnoj literaturi uglavnom smatra da su u monahe išle osobe nesposobne (iz bilo kojih razloga) za brak ili oni koji su se razočarali u ljubav i život, istinski razlozi monaškog poziva bili su sasvim druge prirode. Naravno, sigurno je bilo i pomenutih razloga, ali u kaluđere su najčešće išli oni ljudi koji su iskreno želeli da se žrtvuju Bogu i da svoj život provedu u duhovnom usavršavanju, uzrastanju i molitvama (za svoje i spasenje celog sveta).

Kćerke u ulozi sinova

Žene i devojke koje su odlazile u manastir nisu nužno morale biti nevine, ali su, primanjem monaške rize postajale i do kraja života ostjale “neveste” Hristove. Drugi primer zavetovanja (dobrovolnog žrtvovanja) devojaka bili su poznati slučajevi virdžina ili ostajnica , kako su se zvala ženska deca u porodicama u kojima nije bilo muškog potomstva, pa su preuzimala na sebe ulogu sinova, radi očuvanja porodičnog ognjišta i pomoći ocu u boju. Ove zavetovane devojke u nekim krajevima su nazivane tobelije, od turske reči “tobe” što znači zavet. U nekim etnološkim zapisima zabeležen je čak primer da je sestra otišla u boj protiv Turaka kako bi zaštitila brata da on ne ode u vojsku.

Ni momci koji su viðani sa “nepristojnim ženskinjama” nisu bili na ceni

Žrtvovanje na stubu srama

U današnje doba pojam žrtve i žrtvovanja za drugoga ismejan je i gurnut u zapećak. To se čak najčešće vezuje za neko mučno osećanje odricanja od svog ega, svojih navika i komfora. Masovnim propagiranjem “slobodnih” seksualnih odnosa, erotike i poništavanja seksualnih tabua, devičanstvo najčešće biva okarakterisano kao kao simbol zaostalosti i sputanosti. Ipak, to odbcivanje tabua vezano je za veliku raširenost side, kuge 20. veka, koja je, hteli mi to da priznamo ili ne, najčešće vezana za promiskuitetne i homoseksualne odnose, i relativiziranje pojma ljubavi, vernosti i žrtve.