Pre tri godine, zajedno sa suprugom Anom Sofrenović i šestomesečnom kćerkom Ivom, glumac Dragan Mićanović (33) napustio je Beograd i otišao u London. Nedavno se vratio u zemlju, ali na kratko, da bi zaigrao u Pavićevom “Hazarskom rečniku”, predstavi za koju se slobodno može reći da je postala kultna.

Kako je došlo do toga da te angažuje slovenački reditelj Tomaž Pandur?

Dragan Mićanović: Kada sam prihvatio da radim na “Hazarskom rečniku”, trebalo je dva puta da počnem da ga čitam i da prepoznam sve nijanse u delu koje nisam uočio prvi put. Dok sam kreirao ulogu, otvarao sam maštu i na taj način ostvario svoju rolu. Nove ideje su mi dolazile u hodu i priznajem da su bile pomalo luckaste. Ipak roman Milorada Pavića mi je postao omiljeno štivo, jer je fantastičan, pun čudesnih stvari i jednostavno vanzemaljski. Tomaža Pandura sam upoznao u Kolumbiji, gde sam gostovao sa predstavom “Bure baruta” i nekoliko dana me je ubeđivao da prihvatim rad na projektu. Iako je to podrazumevalo dvomesečno odsustvovanje iz Londona, i poklapanje mnogih ranije zakazanih obaveza, prevagnula je želja da zaigram u ovoj, po mnogo čemu, jedinstvenoj predstavi.

Kako si se osećao kada si se septembra 1999.godine otisnuo u nepoznato?

Dragan Mićanović: Ana i ja smo tada došli do tačke kada je trebalo da u našim životima napravimo drastičan rez. Početak života u nepoznatom je po prvi put za nas bio “put kojim se ređe ide”. Čini mi se da to više nikada ne bih želeo, niti mogao da ponovim. Prvih šest meseci ću uvek pamtiti , jer mi je bilo najteže. S obzirom da dugo pre toga nisam igrao ni u Beogradu, ispada da sam van svog posla proveo godinu dana, a to je za glumca veoma dug period. Prvu rolu sam dobio u Šekspirovoj predstavi “Hamlet”, koja se izvodila u čuvenom Teatru “Globe”.

Ipak, predstava nije dugo igrana. Zbog čega?

Dragan Mićanović: Za glumce u inostranstvu život je izuzetno stresan, jer se sve odvija pod ugovorom, koji traje od predstave do predstave. Bukvalno sve je ograničeno. Poslednji put sam nastupao u “Hamletu” septembra prošle godine i tada je predstava skinuta sa repertoara, što je bila odluka pozorišta. Ipak i tamo se mogu naći pozorišta u kojima se neki komadi izvode i po 20-ak godina zaredom.

Koju si ulogu tumačio u “Hamletu” i da li ti je bilo teško s obzirom na to da si igrao Šekspira na stranom jeziku?

Dragan Mićanović: Igrao sam Fortipasa. Iskreno, nije bilo ni previše teško. I kod nas stranci, sa skromnim znanjem srpskog jezika, mogu da igraju, ali se uvek primeti da se radi o osobi kojoj srpski nije maternji jezik. Čak i moja tašta, koja živi tridesetak godina u Beogradu i govori perfektno srpski, po naglasku se uvek “odaje” da je strankinja. Slično je i sa nama u Engleskoj, jer nikada ne možemo govoriti taj jezik bez akcenta.

Nakon te uloge karijera ti je krenula uzlaznom linijom...

Dragan Mićanović: Jeste. Glumio sam i u “Royal Cwodu”, a zatim i na filmu i u televizijskim serijama. Posebno mi je drago što sam se našao i u serijalu BBC-a o Conanu Dowleu. Imao sam sreću da me primeti i reditelj Jorge Shumaher i angažuje za film “Bed company”. U njemu tumačim lik negativca, pored Entonia Hopkinsa i Crisa Rocka.

Igrao si i sa Brankom Katić.

Dragan Mićanović: Tačno. Zajedno smo bili na projektu, odnosno seriji “Aufiderzen Pet”, koja se sa velikim uspehom prikazivala u Londonu.

Šta ti je najviše nedostajalo u novoj sredini?

Dragan Mićanović: Svakako scena i igranje na maternjem jeziku, ali i druženje, s obzirom da u Londonu nije kao u Beogradu. Tamo nije nimalo jednostavno organizovati posete. Žudeo sam za slobodnim vremenom, prijateljima i familijom. Da nisam bio sa Anom i Ivom, verovatno bih se odmah vratio u domovinu.

Nerado pričaš o Ani kao supruzi, ali ne postoji granica kada je reč o kćerki?

Dragan Mićanović: O supruzi kao glumici, mogu da iznosim mišljenje, ali kada me pitaju kako funkcioniše brak dvoje glumaca, ne želim konkretno da odgovorim, jer smatram da je to privatnost koju čuvam daleko od očiju javnosti. Međutim, kao i svaki ponosni tata, volim da se hvalim svojom kćerkom. Iako je mala, uvek prepozna kada sam umoran, pa me obično još sa vrata dočeka rečima:”Sedi tata, odmori dušu”. Tada se bukvalno istopim, a verujem da se po tome nimalo ne razlikujem od ostalih očeva.

S obzirom da si sa Anom igrao u predstavi “Rođaci iz najboljih dana” i u filmovima :”Ubistvo sa predumišljajem” i “Tango je tužna misao koja se pleše”, kakva je ona kao partnerka?

Dragan Mićanović: Poprilično teška! (smeh)

Postoji li šansa da se sa porodicom vratiš u Beograd ili ćeš zauvek ostati u Londonu?

Dragan Mićanović: Što se planova tiče, još nismo odlučili ništa u vezi sa povratkom u domovinu, ili eventualnog odlaska u neku drugu zemlju. Za sada, najveća želja mi je da napravim svojevrstan most između Londona i Beograda i da budemo i tamo i ovde.