Jovana Balašević, najstarija od troje dece popularnog “panonskog mornara”, Đorđa Balaševića, rođena je 3. decembra 1980. godine. Igrom slučaja rodila se u Budimpešti. Pohađala je Srednju baletsku školu, a nakon treće godine upisala je novosadsku Akademiju umetnosti u klasi Miše Janketića. Balet je za nju bio odličan put do onoga šta je želela da radi – da glumi. Priznaje da joj je bilo preteško, dok sebe nije pronašla u svetu pozorišta i filma. Žarko je želela da zaigra u teatru, ali joj je ipak najveća ljubav veliko platno. Sa Jovanom razgovaramo o prvim koracima u glumi i o tome koliko je teško, odnosno lako nositi prezime Balašević.

Kada nešto poželiš, da li ti se to i ostvari?

Jovana Balašević: Veoma sam uporna, ali vrlo dobro znam kada nešto može da prođe. Umem da procenim da li je vredno boriti se za neku ideju ili treba na vreme odustati od nje. Dogodilo mi se da su me na Akademiju primili iz prvog pokušaja, a da nisu, ponavljala bih sve dotle dok ne bih uspela. Pre tri godine išla sam na kasting za ulogu u filmu “Munje”. Bila sam u velikom grču i sve sam radila pogrešno. Iako su mi starije i iskusnije kolege veoma pomagale, pokušavajući da mi otklone tremu, bivalo je sve gore, pa sam u jednom trenutku odlučila da je možda bolje da odustanem. Zbog toga se nikada nisam pokajala.

Znači li to da više nisi odlazila na kastinge za neki film?

Jovana Balašević: Naprotiv. Još sam se pojavljivala za neka naša ostvarenja, koja se ovih dana, sa više ili manje uspeha, prikazuju u bioskopima. Međutim, uloge koje su mi se dopale, nisam imala sreću da dobijem, a opet dodeljivali su mi role koje meni nisu odgovarale. Pošto se nismo našli “na istoj talasnoj dužini”, još me nema u domaćim filmovima.

Sa kojim rediteljem bi volela da sarađuješ?

Jovana Balašević: Od mlađe generacije, to je Srdan Golubović, čiji mi se film “Apsolutnih sto” izuzetno dopao. Takođe bih volela da zaigram i u nekom projektu Srđana Dragojevića, ali on za sada radi samo u inostranstvu, pa je to malo teže. Ipak, nikad se ne zna.

Komunikativna si i otvorena osoba. U šta najviše veruješ?

Jovana Balašević: Jako verujem u horoskope. Rođena sam u znaku Strelca sa podznakom u Jarcu i imam urađenu natalnu kartu. Moj astrolog mi je pre godinu dana prognozirao pregršt velikih i lepih događaja i priznajem da se do sada mnogo toga obistinilo. Sa razlogom verujem da će i ono drugo, što mi je rekao, da dođe u pravom trenutku.

Da li još studiraš?

Jovana Balašević: Studije sam privela kraju i sada se pripremam za diplomsku predstavu. Ogromna verovatnoća je da će to biti “Audicija”.

Prošle godine si briljirala u komediji “Program uživo”, koja je izvođena u beogradskom “Kult teatru”. S obzirom da si dosta putovala na relaciji Novi Sad – Beograd, znači li to da ćeš i ove godine biti najčešće na putu ili planiraš da se preseliš u glavni grad?

Jovana Balašević: Što se tiče te predstave, ona mi je bila odskočna daska za moj susret sa scenom. Međutim, usled čestih putovanja, ne samo na relaciji Novi Sad – Beograd, već i širom Srbije, shvatila sam da je bolje da izađem iz tog projekta. Bila je to odlična škola, jer sam saznala koliko je naporan glumački poziv. Zato sam odlučila da za sada igram u Srpskom narodnom pozorištu u Novom sadu, tako da me Novosađani mogu videti u predstavama: “Kazanova” i “Božiji gnev”, a ovih dana pripremam i ulogu u “Ravnogradu” reditelja Dejana Mijača.

Vezana si za Novi Sad. Jednom si izjavila da se nikada ne bi preselila iz njega. Misliš li i dalje tako?

Jovana Balašević: Apsolutno. Iako nisam rođena u Novom sadu u njemu živim već 22 godine i nikada ne bih mogla da se naviknem na život u Beogradu. On je za mene prehaotičan grad.

Poznata je tvoja izuzetna privrženost porodici...

Jovana Balašević: Mama Olja, tata Đole, sestra Jelena, brat Aleksa i ja se izuzetno slažemo. Nije farsa ako kažem da smo svi, od reda, fenomenalni. Kada zatreba, izdvajamo se u “dva tabora”. Mama i ja sa jedne strane, a tata i Jelena sa druge, dok nam Aleksa čini zlatnu sredinu. Njega obožavamo, porodični je mezimac i srećom pokupio je najbolje osobine od svih nas. Iako ima samo sedam godina, sigurna sam da će umeti da izabere ono što mu leži: sport, umetnost ili nešto treće. Jaka je ličnost, što se već sada primećuje. Iako mlađa od mene, Jelena se ponaša kao starija, a tako je i roditelji doživljavaju. Zrela je, sigurna, ali voli da dela iz senke. Studira svetsku književnost , ali piše i tekstove i komponuje. Pravi je intelektualni tip.

Da li ti je nekada prezime Balašević previše smetalo u nečemu ili ti je bila ulaznica za nešto što si žarko priželjkivala?

Jovana Balašević: Celog života je tako. Oduvek sam bila kćerka Đoleta Balaševića i to je stvaralo grdne probleme. Samo dece poznatih roditelja znaju o čemu pričam. Nadam se da će doći vreme kada će Đorđe biti otac glumice Jovane Balašević.

Postoji li ikakva šansa da zapevaš, pa čak snimiš i album sa ocem?

Jovana Balašević: Iako imam dobar sluh, svesna sam da sa glasom ne stojim baš sjajno i da tako ne bih bila izvrsna i perfektna kao pevačica. Muziku ipak prepuštam tati i Jeleni.

Šta trenutno slušaš?

Jovana Balašević: Samo u izuzetnim prilikama slušam Đoletove pesme, a naročito su mi omiljene numere “Poslednja nevesta” i “Na posletku” sa njegovog poslednjeg albuma. Inače, trenutno slušam najnoviji album Gorana Bregovića i pesme iz filma “Amelija Pulen”.

Da li si zaljubljena?

Jovana Balašević: Bez laganja, nisam i trenutno mi ljubav nije na prvom mestu. Pre se može reči da sam “suvi karijerista”. Ipak, ljubav je potrebna svakoj osobi. Nadam se da ću pronaći čoveka koji će mi ponuditi čistu i pravu ljubav. Sa njim ću planirati i porodicu, mada sam po tom pitanju veoma savremena i smatram da brak nije uslov za rađanje deteta. Životni cilj mi je da se iskažem u kreativnom smislu, a sigurno će potom, vrlo brzo, Olivera i Đorđe postati baka i deka.