Margita Stefanović Magi, rok heroina i poslednji član prve i najznačajnije postave kultne grupe 80-ih godina EKV i umrla je u Beogradu u 46. godini. EKV bila je jedna od nazjnačajnih grupa na prostorima bivše Jugoslavije, a smrću najpre svog frontmena i ideologa, gitariste i pesnika izuzetne energije Milana Mladenovića, zatim gitariste Bojana Pečara i na kraju Margite Stefanović, zauvek je prešla u legendu. Iza njih je ostalo osam albuma, brojni koncerti i naša sećanja. Jedinstvena pojava u svemu tome bila je Magi, ne samo svojom krhkom, magično-mističnom pojavom devojke koja se igra za klavijaturama, sofisticiranim izgledom koji je nagoveštavao neku sasvim nedokučivu tajnovitost i posvećenost, nego i energijom koja je dala prepoznatljivost i boju Milanovim kompozicijama, reskim gitarskim akordima i krajnje artikulisanim stihovima. Iako se gotovo podrazumevalo da žensko u bendu može ili da peva ili da igra na sceni i zabavlja narod, Margita se u rokenrol uklopila još od samog početka kao ravnopravni protagonista. Rok kritičar Aleksandar Žikić ovako je prkomentarisao vest o smrti Margite Stefanović: “Praznina koja je odlaskom Margite Stefanović ostala na srpskoj umetničkoj sceni ne može se ovog trenutka ni sagledati, ni definisati, niti razumeti. Jedino što je potpuno sigurno je da nismo bili tu za nju ni izbliza onoliko koliko je ona bila tu za nas. Poslednjih godina Margita je, nijednom ne pokušavši da iskoristi činjenicu da je bila neobično važan deo Ekatarine Velike, jednog od najblistavijih poglavlja ovdašnje muzičke sage, nosila teret svoje izuzetnosti koji vremenom, na odgovornost i sramotu svih, nije postajao nimalo lakši. Njenim odlaskom - što zvuči gotovo neverovatno - kompletna jedna postava EKV zauvek je prestala da postoji: Ivan Vdović, Milan Mladenović, Bojan Pečar, sada i Margita Stefanović. Magična povest o EKV tako je transformisana u simbolično, istinski tragično svedočanstvo jednog vremena za koje bi bolje bilo da nikada nije postojalo. Tokom osamdesetih EKV je osvetljavala put svima. U drugoj polovini devedesetih njene svetlosti su, nošene neumitnom ukletošću kakvoj je teško naći poređenje ne samo ovde već i u svetu, postepeno zamirale. U sredu 18. septembra 2002. nestala je i poslednja. Kao što obično biva, dok je bila tu nismo bili svesni koliko bi nam mogla nedostajati. Bila je neko koga je vredelo poznavati i za kim ćemo - bili trenutno toga svesni, ili ne - duboko, iskreno i dugo žaliti. Bez Margite, kao ni Vda, Milana i Bojana, ovaj grad i ova zemlja više nikada neće biti isti. Kao ni mi koji ostajemo.