Irena Mišović je prva manekenka stare i nove Jugoslavije koja se našla na naslovnoj strani čuvenog “Cosmopolitena”. I kada je usledio poziv za Ameriku početkom `90-ih ona je rešila da zanemari karijeru, udala se u Beogradu i osnovala porodicu. Svoje poznavanje mode i modnog biznisa pokušala je da pretoči u televizijske emisije, ali kako nije imala sreće sa urednicima ostavila je to za neka bolja vremena. Danas vodi kćerke u školu, piše za časopis “Status”, izbegava tzv. beogradski džet set i mašta da pokrene svoj magazin. Kroz ovaj intervjuu Irena je pokušala da nam otkrije šta se dešava iza kulisa svetske i domaće modne scene.

Kako vidite emisije o modi kojih gotovo ima na svakoj domaćoj televiziji?

Irena Mišović: To je tragedija. Svih ovih godina ponavlja se nešto veoma čudno. Žene koje vode modne emisije bile su i ostale neobrazovane. Ne znaju osnovne stvari, od slaganja boja do stila odevanja, što zna svaka emancipovana žena u Evropi. Mnogi muškarci, počev od mog muža, misle da je ono što ja radim potpuno nepotrebno. Smatraju da su to šarene laže po principu: dajte nam kolača, kada nema hleba. S tim se ne slažem. Moda je jedna vrsta umetnosti. Naše modne emisije su na žalost prazne i sve se završava na marketingu. Vi imate butik, date 100 – 200 evra i to se prikazuje kao modni prilog.

Modni svet je i dalje zatvoren za običan narod. Zašto se malo priča o drogi, prostituciji, homoseksualizmu u svetu mode?

Irena Mišović: U tom svetu postoji mnogo pitanja koja nemaju veze sa modom. Ona zapravo imaju veze sa načinom života i pitanjem koliko smo slobodoumni. A mi to uopšte nismo. Još uvek smo veoma primitivni u odnosu na seksualna opredeljenja drugih. Ne znam otkud ideja da kod nas nema homoseksualizma. A imam takav osećaj, da svi pričaju kako toga samo kod nas nema i da to ovde ne postoji. Modni svet jeste zatvoren i to možda iz razloga koji sam navela. U ovoj zemlji nismo spremni za modu sve dok ne možemo da raspravimo da li je neko obučen provokativo ili vulgarno, a da ne govorim o homoseksualizmu.

Film “Gia” sa Anegelinom Joli, ostavio je vrlo mučan utisak o životu modela. Koliko je danas česta priča da se manekenke drogiraju, zaraze AIDS-om ili završe kao prostitutke na Bliskom istoku?

Irena Mišović: Ona je bila manekenka sredinom `70-ih i karijeru je završila početkom `80-ih. To je neko drugo vreme kada se samo razmišljalo o tome kako da se dobro zabaviš. Danas su devojke mnogo pametnije i mnogo više paze na sebe. Zbog Gie i drugih, koje su nakon stotina naslovnih strana ostale bez dinara u džepu, učene takvim primerima, devojke više nisu naivne. Što se tiče droge, promiskuiteta, alkohola, toga ima, ali kao stvar izbora. Danas, na ovim prostorima, dolazim u situaciju da mi urednik ukoliko ne želim da sa njim pređem jednu određenu granicu, ne dozvoljava da napredujem u karijeri. Ovde smo još uvek u 70-im. Na Zapadu, ako imate određen kvalitet, svako će vam davati svakakve ponude, ali je razlika u tome, da ako ih ne prihvatite to se neće negativno odraziti na vašu karijeru.

Hoćete da kažete da su vas ovde uslovljavali i da niste mogli da napredujete u poslu ukoliko ne pružite neku vrstu seksualnih usluga?

Irena Mišović: Ne mogu da kažem da su mi to baš rekli direktno, ali je to uvek u vazduhu.

Časopis “Newyorker” je pisao o evropskim i američkim manekenkama koje su svoju karijeru završile kao prostitutke u Maleziji. Ima li tu istine?

Irena Mišović: To zavisi od osobe. Svako na početku manekenske karijere može da se bavi visokom prostitucijom. Takve ponude spadaju u rok službe. U ovom poslu se vrlo brzo shvati koji su klanovi za šta i ako ih se klonite nećete imati probleme.