Branka Sovrlić živela je u tri grada jedne države - Jugoslavije. Nakon rata koji je razdvojio zemlju i ljude, Branka je ostala u raskoraku između Mostara, Skoplja i Niša, gradova u kojima je ostavila po jedan deo svoje mladosti. Upravo 1992. godine sa svojim suprugom poznatim muzičkim menadžerom Sadikom Pašićem – Pajom došla je da živi u Beograd. Dve godine kasnije sa albumom “A tebe nema” postala je jedna od zaposlenijih folk pevačica. Kada se mir vratio na ove prostore, bračni par se ponovo vratio u Sarajevo, u kome i sada žive. Nakon dosta truda uspeli smo da je pronađemo u njenom beogradskom stanu. Povod za razgovor bio je izlazak novog, 15. po redu, albuma.

Branka Sovrlić: I dan danas ne mogu da shvatim šta se desilo sa onom divnom i velikom Jugoslavijom. Bez obzira na sve kroz šta smo prošli za mene još uvek postoji ona stara Juga i ubeđena sam da će vremenom sve barijere između naroda biti uklonjene. Meni je otac bio vojno lice, pa smo se selili iz grada u grad. Prvo smo živeli u Mostaru, posle toga u Skoplju, da bi zatim stigli i do Niša. Svaki od tih gradova u mom životu je imao neku posebnu draž. Dete sam iz mešovitog braka, tako da nikada nisam razmišljala o tome da li će mi muž biti Srbin, Hrvat, ili Musliman. Na Paju sam naletela i odmah se zaljubila 1985. godine.

Vaš suprug je već tada bio jedan od najpriznatijih muzičkih menadžera na prostorima eks Jugoslavije?

Branka Sovrlić: Teško je nabrojati silne muzičke manifestacije koje je on organizovao. Zapravo njegov najveći poslovni uspeh bile su dve manifestacije “Hit leta” i “Hit godine” koje su napunile sve veće stadione i sve veće hale u staroj Jugoslaviji. Obavezno bi učestvovalo 20-ak najboljih pevača u tom vremenskom periodu i oni bi danima posećivali različite gradove. Zamislite na jednom mestu Halida Muslimovića, Zorana Kalezića, Harisa Džinovića, Tomu Zdravkovića, Šabana Šaulića, Vesnu Zmijanac i ostale velike zvezde. Sve je to bilo nezaboravno i puno pozitivnih emocija i energije koja nam je davala nadu da će naša Juga opstati.

Koliko je bila olakšavajuća okolnost to što vam je muž bio već poznati i priznati menadžer?

Branka Sovrlić: Bio je to mač sa dve oštrice, jer je Paja mnogo lakše ortganizovao tezge drugim pevačima, nego svojoj rođenoj ženi. Naravno, ljudi su nepoverljivi i kad god bi čuli da preporučuje svoju suprugu mislili bi da je pristrasan. Međutim, i pored svega što nas je zadesilo, a zaista smo imali životni put pun različitih iskušenja, nikada se nismo odvajali. Pratili smo jedno drugo u stopu i zahvaljujući tome ostali zajedno, evo već skoro 30 godina.

Da se vratimo na 1994. godinu. Kako ste došli do pesama kao što su “A tebe nema”, “Mazo, mazo”, “Šiki baba”, “Bilo bi dobro za mene”?

Branka Sovrlić: U celoj toj tenziji i velikoj materijalnoj krizi kroz koju su ljudi prolazili, trudili smo se da što više mislimo na pesmu, jer je pesma uvek bila lek za bolesnu dušu. Svu energiju smo usresredili da napravimo nešto dobro, nešto što će nas maksimalno zaposliti kada je muzika u pitanju. Tako je i bilo. Sve pesme koje ste nabrojali bile su veliki hitovi. Održali smo preko 100 solističkih koncerata, a bukvalno onog trenutka kada bi počela koncert sa pesmom “Lido Lidija” ljudi su skakali na noge i nisu sedali do kraja koncerta.

Pripadate grupi pevača koje su svoj imidž gradili na provokativnoj garderobi. Kako je to izgledalo na početku karijere?

Branka Sovrlić: Moja prva turneja je organizovana 1983. godina, znači pre nego što sam objavila prvi album za PGP (1984. godina). Bile su to turneje po stadionima, gde sam uvek izlazila prva. Uvek sam vodila računa o svom scenskom izgledu. Sećam se da je Minimaks vodio te koncerte. Imao je posebnu najavu za mene, a ja kad god bi onako izletela u miniću, nastajala bi euforija.

Kako komentarišete današnju situaciju kada kompozitori i aranžeri papreno naplaćuju svoje numere, pa veliki talenti koji nemaju dovoljno novca za album, ne mogu da snimaju?

Branka Sovrlić: Pošto više nema taktijema (zakon o autorskim pravima, koji je važio do 1987. godine, a gde su kompozitori, tekstopisci i aranžeri zarađivali na osnovu proidatog tiraža albuma) logično je da ljudi koji prave pesme naplate svoj rad i talenat. Naravno i ja sam pristalica toga da se zakon ponovo postavi na svoje mesto, međutim, biće potrebno još vremena da se stvari vrate tamo gde im je mesto. Mladima svakako treba dati šansu, mada oni koji su zaista sposobni i ubeđeni u to što rade, obično pronađu nekoga ko im na prvom koraku pomogne. U stvari postoji sudbina od koje ni jedan čovek ne može da pobegne.

Vidite li na našoj estradnoj sceni nekoga ko ima potencijal da postane prava zvezda?

Branka Sovrlić: Ne mogu nikoga posebno da izdvojim, posebno kada je folk muzika u pitanju. Smeta mi što moje mlade koleginice uglavnom imaju nadimke, pa ne mogu da ih zapamtim, a kamoli publika. Nije mi jasno zašto se stide svoga imena i prezimena, kada je to nešto što nose od prvog udisaja života. Ipak možda bih i mogla da izdvojim dvoje mladih ljudi koji su stvarno muzički potkovani i odani svome poslu. To su Leontina i Željko Joksimović. Lično ih znam i pre nego što su napravili ime na estradi, jer su mi pevali prateće vokale, Željko u pesmi “Tamo preko granice”, a Leontina na koncertu u “Domu sindikata”. Sećam se da su se tada sreli u studiju gde sam radila i prvi put “zagledalli” jedno u drugo. Nisu se znali, a ja sam znala da je i pred Leontinom i Željkom velika muzička karijera. Samo je bilo pitanje vremena kad će se udružiti i napraviti uspeh. Takođe mi se sviđa iskrenost kojom Stoja pristupa svom radu.

Nedavno ste objavili 15. album. Kakvi su vam dalji planovi?

Branka Sovrlić: Planiram dosta nastupa, gostovanja i svega što prati izlazak novog albuma. Imam veliki repertoar, a moja publika posebno poštuje izvorne pesme. Kada sve to prođe konačno ću otići da se odmorim na moru.