Početkom 1991. godine na našem estradnom nebu pojavila se izazovna žena koja je već sa prvim spotom za pesmu “Tomo, Tomo majstore” skrenula pažnju na sebe, pre svega muškog dela publike. Lela Andrić je u to vreme živela u Njujorku, a u Beograd je dolazila samo nakratko. “Sedma sila” je znatiželjno istraživala prirodu njenog biznisa, ali sem nekih pretpostavki niko nije saznao ništa više nego što je to sama Lela Andrić želela. Ovaj intervju radili smo kod nje, u lepo sređenoj vili sa bazenom nasred dvorišta. Tako smo imali priliku da se uverimo da je Lela prilično sujeverna.

Lela Andrić: Danas sam prvi put plivala u sopstvenom bazenu. Obaveze su me toliko izludele da sam potpuno zaboravila na sitna životna zadovoljstva. I taman što sam uskočila u bazen, na njega se sjurio slepi miš. Evo upravo rođak mog supruga pokušava da ga izvuče iz vode. Ne znam šta to znači, mora da je neki loš znak... Izvinite. (Okreće broj telefona i razgovara sa ženskom osobom koja joj govori da pomenuta situacija “ne sluti na dobro”). Tačno sam znala da je nešto loše...

Vratimo se muzici. Kada ste i kako počeli da se bavite pevanjem?

Lela Andrić: Neposredno pred početak rata 1991. godine boravila sam nakratko u Beogradu. Tada mi je poznati DJ Čupko, slušajući kako pevam, dao predlog da snimim album. Odveo me je kod Marine i Fute gde sam preslušala nekoliko pesama, ali sam uzela samo dve. Nakon toga, zahvaljujući prijateljima Šabanu Šauliću, Mikici Antoniću i drugima, snimila sam svoj muzički prvenac. Onda sam upoznala Zorana Kalezića koji se potrudio da moj album izađe za PGP. Bila sam prva pevačica koja je praktično napravila mali igrani film od svoga spota. U spotu je glumeo naš poznati komedijaš Jova Radovanović. Sve to je bilo toliko medijski atraktivno, da je po inerciji počelo da se vrti na svim mogućim medijima.

Koliko vam je bilo teško da iskontrolišete velike materijalne troškove u tom periodu?

Lela Andrić: Najveći problem je bio u tome što sam tek počinjala i nisam imala neke naročite informacije o realnim cenama na našoj estradnoj sceni. Ipak, biznis je biznis, tako da sam vrlo brzo sve shvatila. Uvek sam umela da cenim sopstveni, ali i tuđi rad. Ako se posao radi kako treba uvek se na kraju isplati. Naravno i Jovu Radovanovića i ostale ljude uključene u spot platila sam onoliko koliko je prvobitno dogovoreno.

Rođeni ste na Tari. Koliko vam je bilo teško da se prilagodite Beogradu i načinu života koji je bio znatno drugačiji nego onaj koji ste imali u detinjstvu?

Lela Andrić: Uvek sam bila prilagodljiva, tako da dolazak u Beograd, a to se desilo još dok sam išla u osnovnu školu, nije na mene ostavio neki poseban utisak. Normalno sam se snalazila, imala društvo, drage ljude i one koje nisam volela, izlazila sam po mestima gde se skupljao normalan svet. Nakon toga završila sam i Višu turističku školu, pohađala različite seminare, pratila berzu, učila jezike, neprestano se usavršavala kao ličnost.

Nakon toga živeli ste punih 12 godina u Italiji, pa šest godina u Americi. Kako vam se sada čine ti periodi vašeg života?

Lela Andrić: Sve što sam u životu radila nikada ne bih menjala, jer sam sve odluke sama donosila. Bila sam dovoljno svesna svakog svog postupka. Naravno bilo je lepih, ali i napornih dana kada sam danima bila u lošem raspoloženju. Ipak uvek sam bila fajter, nikada nisam odustajala od borbe, tako da je na kraju sve ispadalo onako kako sam ja želela. Život u inostranstvu nije lak, jer si tuđin, nemaš gotovo ničiju podršku. Dovoljno je da se jedan dan opustiš i da sav dotadašnji trud padne u vodu.

Zajedno sa svojim suprugom pre izvesnog vremena otvorili ste radio “24” koji po ceo dan pušta našu narodnu muziku. Kakva su vam iskustva vezana za taj posao?

Lela Andrić: U prvo vreme smo isključivo puštali našu folk muziku, međutim, u poslednje vreme puštamo Željka Joksimovića i interpretatore slične njemu. Naš radio je jako slušan jer ima svoju dušu. Nikome se ne udvaramo, radimo onako kako smo od starta naumili. Kod nas se sluša isključivo muzika, nema politike, sporta i sličnih stvari. Ljudima je dosta frustrirajućih informacija, treba im samo dobro raspoloženje, a mi ga pružamo u ogromnim količinama.

Mnogi smatraju da ste prilično seksipilna pevačica. Šta mislite o tome?

Lela Andrić: Mislim da se čovek rađa sa, ili bez određenog seksipila. Nikada se nisam trudila da izgledam seksi, oblačim garderobu u kojoj se prijatno osećam, a naravno da mi je cilj da izgledam ženstveno, prirodno i šarmantno. Treniram isključivo iz ličnog zadovoljstva, jedem sve živo, jednostavno uživam u lepim stvarima. Takođe volim da sama spremim jutarnju kafu i doručak, uzmem novine i u svom dvorištu potpuno se opustim. Koliko želim da budem uspešna, toliko sam uspešna. Od muzike ne zarađujem, ona je za mene lep hobi. Kada je muzika u pitanju najlepše je biti u zlatnoj sredini, jer sa nje ni pad nije toliko tragičan.

Imate li prijatelje na estradi?

Lela Andrić: Žena koju izuzetno poštujem i cenim je Buba Miranović. Ona je pametna, lepa žena, iskren prijatelj, nikada ne zaboravi rođendane i slično. Jednom rečju ona je osoba na koju možata u svakoj situaciji da se oslonite. Možda deluje malo nepristupačno i ne daje se kao prijatelj svakome. Ipak, ako vas zavoli dobili ste fenomenalnog čoveka u svom životu. Takođe žena koju izuzetno poštujem je Goca Božinovska. Prošla je kroz trnovit put, a ostala je savršeno normalna i pozitivna.

Pripremate li novi album?

Lela Andrić: Pripremam ga svom snagom i entuzijazmom. Pola posla je već završeno, a nadam se da će uskoro sve biti gotovo. Želela bih da svojoj publici podarim nekoliko pesama koje će zavoleti, kao što je to bilo sa pesmom “Mili brate” (pesma koja je 1999. godine pobedila na “Beogradskom proleću”). Za mene je uvek bio važniji kompliment za dobru pesmu, nego za moj dobar glas.