Predrag Gojković - Cune pripada legendama naše narodne muzike. Čovek koji je 1999. godine na koncertu u Centru “Sava” proslavio 50 godina estradnog rada živi mirno sa svojom suprugom na periferiji Beograda. I pored toga što za nekoliko meseci puni 70 godina i dalje deluje vitalno, sigurno u sebe i potpuno smireno. Njegova muzička karijera traje i dalje i kako kaže, ide nekim svojim prirodnim tokom u kome nema ni uspona ni padova. Živi za svoje dve kćerke Natašu i Katarinu i unučiće.

Od malena zavoleo muziku

“Naravno da je samo pitanje vremena kada će doći kraj mome pevanju. Ne opterećujem se tim saznanjem, jer sam za života napravio uspešnu karijeru. Međutim, moj životni put u kome je dominirala muzika bio je posut trnjem. Još 1939. godine krenuvši u prvi razred osnovne škole “Vojislav Ilić” sva deca su mogla da odaberu jednu od ponuđenih sekcija, među kojima su se izdvajali crtanje, pisanje, sport, pevanje. Bez obzira što još nisam napunio ni sedam godina već tada sam tačno znao šta želim. Otišao sam na audiciju za pevanje kod profesora Kostića. Ispitujući moj sluh bio je vidno iznenađen, terao me je da pevam prvu, pa drugu, pa onda treću pesmu, a na kraju je usledio aplauz čitave komisije. Dobio sam priliku u đačkom horu. Tada su bili moderni vodvilji (pozorišni komadi sa pevanjem), zatim putujuća pozorišta, a svima je cilj bio da zapevaju u prestonom Narodnom pozorištu”.

Zapevao u duetu sa sestrom

Malom Predragu Gojkoviću su se svetla pozornice učinila čarobnijim od bilo čega. Želeo je što pre da se pojavi u nekom komadu. Čak mu nije zasmetalo ni to što je u svom prvom nastupu glumeo devojčicu. “Predstava se zvala “Prelo na selu” i u njoj je trebalo da glumi osam devojčica. Na moju sreću bilo ih je sedam, tako da sam uskočio u ženski kostim i igrao Ružu. Nakon toga moje ambicije su se svakim danom sve više povećavale. U ostvarenju svojih stremljenja pomogao mi je otac, koji je u centru grada držao najveću berbernicu. Berbernica je tada bila najveća pričaonica, jer su se u nju slivali ljudi svih mogućih slojeva i profesija. Tako sam zahvaljujući jednoj od stalnih mušterija moga oca dospeo u dečiji hor radio Beograda na čijem čelu je bila Gita Predić Nušić kćerka Branislava Nušića. Tako sam i prvi put zapevao u duetu zajedno sa mojom mlađom sestrom Ankom”. Dok je lupio dlanom o dlan Cune je već išao u drugi razred. Međutim nad čitavom Jugoslavijom nadvio se rat.

Umetnost zanemela u ratu

“Tog 6. aprila do kasno u noć pomagao sam ocu u berbernici, toliko je ljudi bilo da sam nije mogao da postigne. Ja sam bio nanosač, a on skidač pene. I sećam se kao da je juče bilo. Pošto smo jedino mi imali radio svi su se sjatili da čuju Petra Drugog koji je govorio kako je Beograd otvoren grad za svakoga i da je naš narod miroljubiv i spreman da mirnim putem dođe do svojih ciljeva. Međutim, sve to nije pomoglo, tako da je usledilo stravično bombardovanje gde je mnogo ljudi izgubilo život. Ratom je, kako to obično biva, zanemela svaka umetnost. Tako sam zaustavljen u napredovanju, učenju pevanja. Da sam tada bio u miru sigurno bi i moji kasniji rezultati bili veći. Međutim, umesto muzike naučio sam da švercujem brašno, mast, cigare, kako bi preživeo okupaciju. Posle oslobođenja nije bilo lako iz čitave te zbrke ponovo pronaći odgovarajući društveni položaj”. Usledile su godine teže i od samog rata. Beda i nemaština naterali su Cuneta da još neko vreme zaboravi na muziku, a onda je 1948. godine (ovu godinu smatra početkom svoje solo karijere) stao pred mikrofon Radio Beograda.

Završio “estrdani univerzitet” u kafanama

“Na preporuku Žarka Milanovića, šefa Narodnog orkestra Radio Beograda i Miodraga Jovanovića soliste Radio Beograda zapevao sam u horu učitelja Makse Popova. U isto vreme sam radio kao poštanski službenik. Malo zatim otišao sam na služenje vojnog roka u Ogulin. Tamo sam dirigovao horom vojnika i građana i zahvaljujući tome dobio 15 nagradnih dana. Međutim, te 1953. godine zbog sukoba sa Italijom, koji je umalo rezultirao novim ratom, dobio sam produžetak pola godine. Aprila meseca 1954. godine vratio sam se poštanskoj službi, a u avgustu iste godine sreo sam harmonikaša Milančeta Stanisavljevića koji mi je predlažio da odem u Vršac i na 15 dana zamenim nekog pevača. Pošto je plata bila duplo veća nego u pošti potpisao sam ugovor i pune četiri godine pevao u kafanama Vršca, Smedereva, Mostara, Banjaluke, Travnika, Zemuna, Beograda. Tako sam za te četiri godine u kafani “završio estradni univerzitet”. Tada sam postao slobodni estradni umetnik, pun ideja, ambicija, planova i značajnog kafanskog iskustva”.

”Halisko” - prvi veliki hit

Dragan Tomljenović-Žvalja, kasnije muž Radmile Karaklajić, pevao je u meksičkom triju u kome je bio i Voja Jovanović (ova imena starijim poznavaocima naše narodne muzike i te kako znače). Međutim, raskol je nastao kada je Voja poželeo da se trio zove po njegovom imenu, a Žvalja insistirao da se zove “Beograd”. Tako je Cune došao na mesto Voje Jovanovića. “Za nešto više od nedelju dana naučio sam preko 15 meksičkih melodija. Pošto je uslov bio da se svira jedan od instrumenata uzeo sam bas, koga sam još ranije naučio da sviram. Vrlo brzo smo napravili prvi veliki hit “Halisko”. Prvi koncert smo održali u Mataruškoj Banji uz ansambl Milije Spasojevića. Nakon toga tri puta nedeljno smo svirali u najprestižnijem beogradskom restoranu “Stambol kapija” (današnji “Plato”) gde su nastupale samo istinske zvezde naše muzičke scene. Tada me čuo Đura Mrđenović, novinar Radio Beograda, koji je uređivao emisiju “Između večeri i jutra”. Tako je počeo da forsira “Haliska”, a ja sam zahvaljujući tome naprasno postao najveća zvezda među kafanskim pevačima. U tom periodu Milija Spasojević nam je poslao ponudu za nastup na festivalu u Italiji (Rim), koji traje šest dana u prisustvu najvećih pevačkih zvezda iz čitave Evrope”.

Gramofoni kupovani zbog pesme ”Kafu mi draga ispeci”

Cune koji je uvek umeo da iskoristi ukazanu šansu pesmu “Halisko” je otpevao na neverovatan način. Ni kontrabasista nije mogao da se kontroliše, pa je u jednom trenutku povikao “Mama mia, kebelo voče” (Majko mila kakav divan glas). U momentu zanosa pao mu je kontrabas i potpuno se razbio. U tom trenutku nastao je gromoglasan aplauz u publici. “Tako sam osvojio drugu nagradu “Srebrni lav”(1958. godina). U zemlju sam se vratio kao velika zvezda, ljudi su se utrkivali da mi čestitaju na velikom uspehu. Od tog trenutka počeo sam da snimam našu zabavnu i južno-američku muziku. Ređali su se festivali “Beogradsko proleće”, “Zagrebačka šalata”, “Opatija” a ja ni na jednom od njih nisam osvojio manje od drugog mesta. Usledila je turneja u zemlji i inostranstvu. Nakon filma “Prodavačica ljubičica” 1961. godine, inspirisan tim filmom, snimio sam istoimenu numeru. Usledio je srebrni tiraž od 50.000 prodanih ploča. Popularnost mi je vrtoglavo rasla, a čega god sam se dotakao pretvaralo se u uspeh. A onda 31. decembra iste godine na dočeku Nove godine u Beogradu sreo sam se sa Nadom Mamulom koja me je naučila da otpevam narodnu pesmu “Kafu mi draga ispeci”. Ubrzo sam snimio svoj najveći hit svih vremena “Kafu mi draga ispeci”, a već u maju mesecu ploča je prodata u tiražu od 100.000 primeraka. Pošto je bilo manje gramofona nego što je prodato ploča svi smo se pitali u čemu je stvar. Na kraju smo saznali da su ljudi unapred kupovali ploču, a na kredit uzimali gramofon”. Nakon pesme “Kafu mi draga ispeci” koja se i dan danas rado sluša, Cune je nizao hit za hitom. Te za njega možda i najbitnije godine u životu Cune se oženio Leposavom, sa kojom je i danas u braku. Ima dve kćerke Natašu (1964) i Katarinu (1967).